U prvom razredu u školi za veverice vladao je potpuni sklad. Učiteljica je bila presrećna što se njen razred pokazao kao izuzetno napredan. Bila je ponosna što se njihova slika, slika razreda, pojavila u svim novinama, pa su veverice celog sveta mogle da vide taj sjaj.
U drugom razredu kod jedne veverice se pojavio problem. Nikako nije mogla da sastavi rečenicu bez mnogo grešaka. Nakon izvesnog vremena predani roditelji su pred učiteljicu stavili papir. Od svega na njemu učiteljica je uočila da velikim slovima piše: DISLEKSIJA. Stajala je nad tim rečima i po prvi put se osećala tako malom i bespomoćnom. Tražila je pomoć na sve strane i bilo joj je žao te divne veverice, koja više nije bila vesela kao druge. Kao izuzetno pametna, uočila je da se razlikuje od drugih. Dobila je nadimak od nekih svojih drugara. Zvali su je Leksi, što je dodatno povećalo njenu teskobu. Dobila je prilagođen program iz veveričjeg jezika. Toliko je odudarala da je počela da se krije od drugih i vreme provodi u samoći.
Uzalud joj je učiteljica govorila da to nije ništa strašno. Uzalud su je roditelji ubeđivali da će ona to prevazići radom. Jednog dana je ceo razred otišao u šumu na izlet. Trebali su da uče o plodovima prirode i vrstama biljki. Učiteljica se bila toliko udubila u predavanje i istraživanje da nije ni primetila da jedne veverice nema. Leksi je primetila. Počeli su da je dozivaju u strahu. Zvali su i veveričinu policiju. Kad je noć pala, policija je obustavila potragu. Hrabra Leksi je onda otišla do kuće očajnih roditelja i tražila da omiriše odeću njihove kćerke. Negde je kroz vreme uočila da ima pojačano osjetilo za miris. To su psiholozi carstva veverica zvali: poremećaj senzorne integracije. U razredu su zbog toga svi morali da tiše pričaju i manje skakuću. To je mnogima zasmetalo, a neki nisu ni uzeli to u razmatranje na sve molbe dobre učiteljice.
Kada je dobro omirisala odeću, Leksi je otišla u mrak, u šumu, s namerom da nađe izgubljenu drugaricu. Celu noć je tumarala šumom dok je nije našla povređenu u starom deblu. Stavila je na svoja velika leđa i telo. Psiholozi su za njeno telo rekli: gojaznost usled nekontrolisanog unosa hrane. Nosila je satima do njenog doma. Kada su ih roditelji izgubljene veverice videli na vratim,a od sreće su puno plakali. Narednog dana, Leksi od iscrpljenosti nije mogla u školu. Gledala je prazno kroz prozor i onda uočila jednu vevericu, pa drugu, pa treću… Odjednom su pred njenom kućom stajale sve veverice njene škole i dozivale njeno ime koje je već i zaboravila.
– Tina, izađi! Tina! Tina!
Kada je izašla, dobila je veliki zagrljaj i puno lešnika.
Sve novine su o tome pisale: „Veverica Tina heroina“, „Veverica s najboljim čulom mirisa na svetu!“
Nikad je više niko nije zvao Leksi i ona je polako počela da usvaja pisanje. Veverice koje su joj se rugale su se duboko pokajale. Njen razred je opet bio mesto gde se osećala prihvaćeno i srećno.
Piše: Edina Heldić Smailagić, psiholog i mama posebnog dečaka