Када видите дете заиграно бојама, исфлекане мајице или мусаво од сладоледа… То не мора да представља родитељску немарност према његовој хигијени, већ можда значи да је том детету омогућено да истражује, ужива и расте…
Једно британско истраживање показало је да се 64 одсто деце само једном недељно игра ван куће, 28 одсто се није годинама прошетало у природи, 21 одсто није никада био на селу, а свако пето дете се никада није попело на дрво. Тако су деца савремене генерације све више “осуђена” на градове, и често станове са премало личног простора, налик кавезима.
И као да већ то само по себи није довољно фрустрирајуће, ми инсистирамо да игра у тим кавезима буде што чистија. Родитељи ће радије дозволити детету да сатима седи испред рачунара играјући се ратничких игрица или да седи испред ТВ екрана, упијајући ко зна какве садржаје, без интеракције са било киме, уместо да га пошаљу у парк, да шљапка по барама или се игра са бојама, ризикујући да се тако, евентуално, испрља.
Једино родитељско оправдање за забрану “неуредних” али и свих других игара које детету омогућују да самостално истражују јесте безбедност и хигијена. Односно, ако је ваше дете у фази када испитује предмете око себе, покушавајући да их окуси или прогута, обратите пажњу како се то не би догодило. Увек проверавајте материјале од којих су сачињене њихове играчке. Важно је да играчке буду безбедне, од природних материјала, без оштрих ивица. Ипак, већина деца веома брзо престаје да на овај начин испитује ствари око себе, па више немате разлога да страхујете да ће му “неуредне” игре нарушити безбедност или здравље.
Неразумевање природе игре. Свака дечија развојна фаза има своје потребе, своје законитости и своје игре које ту фазу додатно обогаћују. Родитељи погрешно мисле да је корисна само она игра у којој дете нешто конкретно учи или постиже неки циљ. Наиме, у предшколском узрасту, игра је сама по себи циљ и управо је игра најважнији начин учења. Осим експериментисања и истраживања и личног развоја кроз забаву, ове игре ни немају други циљ.
Значај. Кроз игру дете учи о свету који га окружује на један нов, занимљив и за његово искуство трајан начин те му све остаје у сећању. Експериментисање са бојама или природним материјалима јесте неуредно, али зато подстиче радозналост и креативност, развија концентрацију, вежба фину моторику и координацију покрета. Такође, како су ове игре углавном невербалне (деца се споразумевају користећи земљу, воду, песак…), када су у игру укључене и друге особе, дете вежба своје умеће невербалног комуницирања и дружења. Специфична вршњачка интеракција допринеће самопоуздању, развоју социјалних веза, емоционалном напретку. Осећање слободе да могу самостално да раде оно што желе, у оквиру своје игре, за дечији развој је исто тако од огромног значаја.
Коначно, али можда и најважније: ове игре су забавне, вашу децу чине насмејаном. “Неуредне” игре и интелигенција. Све игре које деци омогућују истраживање, експериментисање, савладавање препрека, физичку акцију, отвореност у размишљању… Утичу и на развој интелигенције детета. Менсин програм учења управо подразумева комбиновање физичких игара са учењем различитих садржаја, па тако деца уче одређене појмове (на пример, таблицу множења) истовремено се ротирајући неколико минута у једном смеру. Овакве игре, иако понекад остављају иза себе прљаве мајице, са друге стране, директно утичу на развој интелигенције и начин размишљања деце.
Гости или дете?
Прекретница треће године
Ако већ имате став да у вашем дому све треба да “блиста” и буде у сваком тренутку беспрекорно чисто, важно је да имате и одговор зашто вам је то важно. Нажалост, разлог за забрану “неуредних” игара је често одраз родитељске потребе да се некоме докажу, испуне туђа очекивања, као и помањкање личног самопоуздања. На пример, желе да њихов стан буде што боље сређен у случају да дођу изненадни гости или комшије.
Сада застаните за тренутак и мало размислите. Покушајте да на један тас неке имагинарне ваге ставите све оно што кроз своју игру дете научи и савлада, а при том се силно забавља и радује, а на други тас ставите могућност да вам дођу гости и виде неред. Који тас ће превагнути? Шта је вама важније? Ако научите дете да му одећа буде увек беспрекорно чиста, али се зато оно ретко упушта у игру са вршњацима, радије бира да стоји по страни и не учествује, уколико расте у ћутљиво, несигурно, недовољно самостално дете… Погрешили сте у постављању критеријума “правих” вредности.
Прекретница треће године. Уосталом, оно што се испрља, може и да се опере. Ако већ своју личну оптерећеност беспрекорном уредношћу преносите на дете, ако не желите да перете одећу коју оно испрља, обуците му кецељу или одредите мајицу која је “само за прљање”. Или одредите део стана у коме су овакве игре дозвољене. Или део зида на коме ће увек бити налепљен велики хамер папир који чека баш на дечије украшавање. Такође, родитељи често погрешно претпостављају да је 3. година граница по много чему, па и по томе да после 3. године дете не треба да оставља неред иза себе, никада се више не умаже ни док једе, ни док се игра.
Међутим, како дете расте, тако су његова искуства и сазнања све богатија. Разлика је само у томе што дете од три године сада може почети да склања неред иза себе. То јесте прекретница. Ова хигијенска навика је веома важна, и ово је прави тренутак да почнете да је уводите.
Инсистирајте да само склања своје играчке пре спавања, слаже своју одећу, одлаже одећу у веш машину… Укључите га у кућне обавезе, јер му тиме указујете поверење, да на њега рачунате и да га сматрате достојним ситних задатака које му поверавате. Када успоставите договор да склања свој неред, успоставили сте прву радну навику код детета и почели процес разликовања игре од обавезе, које ће му бити од велике важности већ приликом поласка у школу.
Стан или дом.
Уместо сталног инсистирања на чистој одећи, радије покушајте да се играте заједно са својим дететом. Испрљајте се у песку или умажите бојама и ви сами. Сасвим је сигурно да ће вас оваква активност барем привремено ослободити од стреса, преусмерити мисли са проблема на радост, додатно вас повезати са дететом, и, што је веома важно, повезати вас са вашим унутрашњим дететом. Сећате ли га се, уопште? Сви га имамо, носимо га у себи, али на њега мало обраћамо пажњу. Оно спава унутар нас, мисли да је заборављено и да више никоме није потребно. Обрадујте га. Заслужило је.
Коначно, потписник ових редова потпуно верује да је за дечије срећно одрастање неопходно истраживање, експериментисање, уживање у игри, па ако треба и по цену великог броја испрљаних мајица.
Такође, у давању различитих облика слободе деци можете отићи корак даље. На пример, осим што ћете дозволити детету да се повремено испрља, омогућите му да учествује у уређењу вашег дома. Немојте то схватити као прљање. Сетите се да стан и дом нису исто. Стан су зидови а дом оно топло, нежно и тако драгоцено осећање у срцу. Зато, дозволите свом детету да фломастером или нечим другим улепша (права реч је “улепшавање”, а не “прљање”) бар један зид у вашем стану. Тако ће ваш стан постати дом и у срцу вашег детета.
Јелена Холцер
Извор: Sensa