Preminuo je sam, u staračkom domu, ali njegove reči će vas naučiti mudrosti

Kasnije, kad su sestre prolazile kroz ono malo stvari koje je Mak Filiser posedovao, pronašle su ovu pesmu, čiji kvalitet i sadržaj su toliko impresionirali sestre, da su kopije dostavljene svim zaposlenima.
Jedna od sestara je odnela svoju kopiju u Melburn, a odatle se pesma proširila kao šumski požar po čitavom svetu – jednostavna, elokventna i neverovatno dirljiva.
starac_1438167857_670x0

Džangrizavi starac
 
Šta vidite sestre?… Šta vidite?
Šta mislite… kad gledate u mene? Džangrizavog starca… ne posebno mudrog,
Nesigurnog iz navike… sa lutajućim pogledom?
Kome hrana curi… a on ne odgovara,
Kada glasno kažete… volela bih da se potrudiš!
Koji naizgled ne primećuje…stvari koje činiš.
I koji uvek gubi… cipelu ili čarapu?
Koji, opirao se ili ne… pušta da radiš po volji,
Sa kupanjem i hranjenjem… da ispuniš dugi dan?
Da li to misliš?… Da li to vidiš?
Onda otvori oči sestro, jer ne gledaš u mene.
Reći ću ti ko sam… dok sedim ovde tako mirno.
Dok radim šta želiš… dok jedem po tvojoj volji.
Ja sam dete od deset… sa ocem i majkom,
Braćom i sestrama… koji vole jedni druge.
Mladić od šesnaest… sa krilima pod petama
Koji sanja da će uskoro… ljubav da spozna.
Mladoženja od skoro dvadeset… moje srce
poskakuje.
Sećam se zakletve… koju sam obećao da ću održati.
Sa dvadeset i pet,sad… imam decu svoju.
Koja me trebaju da ih vodim… i srećan, topao dom obezbedim.
Čovek od trideset… Moji mladi rastu brzo,
Vezani jedni za druge… vezama koje će da traju.
Sa četrdeset moji mladi sinovi… su odrasli i otišli,
Ali moja žena pored mene je… da osigura da ne žalim.
Sa pedeset, ponovo… bebe se igraju oko mojih kolena,
Ponovo znamo decu… ja i moja voljena.
Mračni dani su predamnom… moja žena sad je mrtva.
Gledam u budućnost… i tresem se u strahu,
Pošto moji mladi sada… imaju mlade svoje.
I mislim o godinama… o ljubavi koju sam znao.
Sad sam star čovek… i priroda je okrutna.
Šala je učiniti starost… da izgleda budalasto.
Telo, ono se raspada… snaga i gracioznost, napuštaju me,
Samo kamen ostaje… tamo gde je nekad srce bilo.
Ali unutar ove stare lešine, mladić i dalje boravi.
I sa vremena na vreme… moje ranjeno srce naraste,
I sećam se radosti…i sećam se boli.
I volim i živim… život ispočetka.
Mislim na godine, premali ih je broj… koje su prošle prebrzo.
I prihvatam prostu činjenicu… da ništa ne može da traje.
Zato otvorite oči ljudi… otvorite i vidite.
Ne džangrizavi starac.
Pogledajte bliže… vidite… MENE!

 
Sledeći put kad sretnete stariju osobu koju biste otpisali, setite se ove pesme, pogledajte dublje i vidite mladu dušu koja sedi ispod onemoćalog tela.
Najlepše stvari na svetu ne mogu biti viđene ni dodirnute, one se moraju osetiti srcem, zato delite ovo sa prijateljima!
Ovo je original pesme:
Cranky Old Man
What do you see nurses? . . .. . .What do you see?
What are you thinking .. . when you’re looking at me?
A cranky old man, . . . . . .not very wise,
Uncertain of habit .. . . . . . . .. with faraway eyes?
Who dribbles his food .. . … . . and makes no reply.
When you say in a loud voice . .’I do wish you’d try!’
Who seems not to notice . . .the things that you do.
And forever is losing . . . . . .. . . A sock or shoe?
Who, resisting or not . . . … lets you do as you will,
With bathing and feeding . . . .The long day to fill?
Is that what you’re thinking?. .Is that what you see?
Then open your eyes, nurse .you’re not looking at me.
I’ll tell you who I am . . . . .. As I sit here so still,
As I do at your bidding, .. . . . as I eat at your will.
I’m a small child of Ten . .with a father and mother,
Brothers and sisters .. . . .. . who love one another
A young boy of Sixteen . . . .. with wings on his feet
Dreaming that soon now . . .. . . a lover he’ll meet.
A groom soon at Twenty . . . ..my heart gives a leap.
Remembering, the vows .. .. .that I promised to keep.
At Twenty-Five, now . . . . .I have young of my own.
Who need me to guide . . . And a secure happy home.
A man of Thirty . .. . . . . My young now grown fast,
Bound to each other . . .. With ties that should last.
At Forty, my young sons .. .have grown and are gone,
But my woman is beside me . . to see I don’t mourn.
At Fifty, once more, .. …Babies play ’round my knee,
Again, we know children . . . . My loved one and me.
Dark days are upon me . . . . My wife is now dead.
I look at the future … . . . . I shudder with dread.
For my young are all rearing .. . . young of their own.
And I think of the years . . . And the love that I’ve known.
I’m now an old man . . . . . . .. and nature is cruel.
It’s jest to make old age . . . . . . . look like a fool.
The body, it crumbles .. .. . grace and vigour, depart.
There is now a stone . . . where I once had a heart.
But inside this old carcass . A young man still dwells,
And now and again . . . . . my battered heart swells
I remember the joys . . . . .. . I remember the pain.
And I’m loving and living . . . . . . . life over again.
I think of the years, all too few . . .. gone too fast.
And accept the stark fact . . . that nothing can last.
So open your eyes, people .. . . . .. . . open and see.
Not a cranky old man .
Look closer . . . . see .. .. . .. …. . ME!! –
Izvor: nadlanu.com