У времену у коме се успех детета све чешће мери бројем уписаних активности, страних језика и похађања радионица различите врсте, као педагог осећам потребу да подсетим на једну важну истину: развој дечје интелигенције не зависи од количине садржаја који им „упакујемо“ и тако готов сервирамо, већ од квалитета искустава која проживе.
Савремена неуронаука јасно показује да се мозак детета најбоље развија кроз спонтану игру, слободно истраживање, кретање, боравак у природи и емоционално сигурне односе. Управо у тим ситуацијама стварају се најјаче неуронске везе – оне које су основа за касније учење, концентрацију, логичко размишљање и емоционалну стабилност.
Боравак у природи доказано утиче на развој пажње, моторике, креативности и емоционалне регулације код деце. Истраживања показују да деца која редовно бораве напољу имају бољу концентрацију, мањи ниво стреса и развијеније социјалне вештине. Природно окружење подстиче радозналост, истраживање и постављање питања – управо оне способности које чине темељ интелигенције.
Када се дете у природи пење на дрво, гради кућицу од грана, стазу од каменчића, посматра инсекте или копа по земљи, оно не „губи време“. Оно развија просторну оријентацију, фину и грубу моторику, логичко закључивање, стрпљење и истрајност. То су сложени когнитивни процеси који се не могу заменити ниједном радном свеском. А шта је са децом која имају јасно испланиран свакодневни распоред током целе радне недеље?
Преоптерећена деца – тиха опасност модерног доба. Могли бисмо то овако назвати.
У жељи да својој деци пружимо „најбоље“, често их несвесно преоптерећујемо. Предшколци и млађи школарци данас неретко имају распоред какав би и одрасли тешко издржали: вртић или школа, па страни језици, спорт, музичка школа, радионице, приватни часови.
Научне студије упозоравају да превише структурисаних активности у раном узрасту може довести до повећане анксиозности, пада унутрашње мотивације и слабијег развоја креативности. Деца која немају довољно времена за слободну игру често постају пасивни примаоци садржаја, а не активни истраживачи света.
Интелигенција није количина информација које дете запамти, већ способност да мисли, повезује, решава проблеме и разуме себе и друге. Књиге су драгоцен ресурс, али не смеју постати средство притиска. Дете које кроз игру, разговор и свакодневна искуства развија љубав према учењу, само ће пожелети да чита, истражује и сазнаје више. Форсирање раног учења слова, бројева и сложених садржаја често даје краткорочне резултате, али може створити дугорочни отпор према школи и учењу. Развој мозга има своју природну динамику. Свако прерано „убрзавање“ тог процеса може пореметити равнотежу између когнитивног, емоционалног и социјалног развоја.
Деци је потребно време. Време да им буде досадно. Време да сама осмисле игру. Време да греше. Време да истражују свет сопственим темпом. Највећи поклон који им можемо дати није савршено испланиран распоред, већ сигурно окружење, слобода кретања, подршка, разумевање и поверење у њихове унутрашње потенцијале. Пустимо природу да ради свој посао. Она то чини већ хиљадама година – и ради га савршено, а да тога често нисмо свесни.
Аутор: Милица Пантић, мастер педагог