Свака нова прича о психологији, развоју, родитељству ми изнова и изнова показује колико сам грешила. И колико грешим. Сећам се да сам први пут рекла, други пут ћу боље. И опет сам грешила. И грешим. Јер, теорија је теорија. А пракса је живот.
Последњи пут једна мама је поставила одлично питање за крај предавања – А може ли се то пропуштено надокнадити? Може. Највише кроз додир. Неки кажу да је посебно делотворно када љубите та мала стопала.
И одмах сам се сетила приче. Своје. А свих нас. Толико тога се уротило против здравог почетка и још здравијег одрастања детета и мајке. Поред прављење од трудноће и порођаја медицинског проблема, дубоке ране и неадекватне подршке, само нам је фалило наше старо добро сујеверје.
Престани то да радиш! Не ваља дете љубити по табанима, неће расти!
Да. Шок је био баш толики. И нисам знала са чиме пре да се обрачунам. Са идејом да постоје људи који ће овако нешто изговорити једној мајци која ужива у нежности и радости малог бића, или са тиме да постоје људи који у изречено заиста верују! И нису делили те драгоцене пољупце!
Зар у мору реалних страхова, једна мама мора да води рачуна у које доба дана качи веш; да ли је свом детету рекла – Жабице; да ли је црвено слово кад му сече нокте, да ли је проговорило пре него што му је дала да поједе рибу, да ли га је случајно прескочила, па ће јој остати тако мало?! Јер све се то не ваља! А ваља се, на пример, не навикавати га на руке, одвајати у другу собу, не реаговати на његов плач! И то баш онда када, како научна истраживања кажу, дете би изабрало мајчин контакт и загрљај, испред хране.
За све оне због којих, за сваки случај, везујемо црвене кончиће око руке и носимо чено лука у џепу, имам једно велико – Не ваља се. Чујем да је јако опасно ако се прекрши. Не ваља никада мајци малог или великог детета, слуђеној свакодневним изазовима и бригама, говорити шта се ваља или не ваља.
Прекршиоцу забране неће помоћи ни пу, пу, пу, ни три корака уназад, ни прекрштени прсти. Баш, баш ништа.
Пише: Маја Радовић