Дан када сам свом детету престала да говорим “пожури”

март 1, 2016

Због бројних обавеза, родитељи својим малишанима све мање поклањају пажњу. Мама Рејчел Стафорд је на време то увидела, али и одлучила да то промени.
majk
Када имате поприлично расејан животни распоред, сваки минут је важан. Имате осећај као да стално морате да проверавате да ли сте све обавили или да непрестано журите на следећу дестинацију. И без обзира колико ствари обављали истовремено, никада немате довољно времена да завршите све дневне обавезе.
Управо тако изгледа мој живот у последње две године. Мој живот и мисли контролисане су електронским нотофикацијама, звоњавом телефона и препуним агендама. И иако се свим силама трудим да све постигнем, једноставно не успевам. Да будем јаснија – пре шест година благословена сам једним малим бићем које се понаша поприлично “ноншалантно” када сам у журби:
Када треба да кренемо, она баш у том моменту вади све из своје торбице и испробава своју нову шљокичасту круну.
Када негде касним већ десет минута, она инсистира да одмах сада извучемо њену заглављену плишану играчку из седишта.
Када треба да на брзину узмем готов ручак, она стане да прича са старијом госпођом која личи на њену баку.
Када имам слободних пола сата, она жели да зауставимо колица и мазимо сваког пса који прође.
Моје безбрижно дете је заправо дар са неба, нешто што је требало да се догоди особи каква сам ја, међутим то до сада нисам увиђала. Када живите тако да вам је сваки минут испланиран, ви имате такозвану “тунел визију” – гледате само шта је следеће што треба да обавите. Кад год би ме моје дете изазвало да одступим од свог главног распореда, помислила бих у себи “Немамо времена сада за то”. Сходно томе, реч коју најчешће изговарам свом највољенијем малом бићу јесте – “Пожури!”
Реченице почињем са – “Пожури, закаснићемо”, а завршавам их са “Нећемо ништа стићи ако не пожуриш”.
Дан почињем са: “Пожури са доручковањем; Пожури са облачењем”, а завршавам са: “Пожури са прањем зуба и пожури на спавање.”
И иако Пожури није магична реч која заиста убрзава моје дете, ја је свеједно изговарам, врло често. Можда и више него што изговарам “Волим те”.
Истина боли, али истина и лечи и доводи до онога какав бих заиста родитељ волела да будем.
Једног судбоносног дана, ствари су се промениле.
Само што смо покупиле старију ћерку из вртића и кренуле ка ауту, чула сам старију девојчицу како говори млађој сестри: “Како си само спора”. Окренула сам се и видела љутиту девојчицу како прекршта руке и уздише – била је то моја мини копија. Ја сам заправо видела себе. Одједном су ми се отвориле очи – ја сам била силеџија који је своју децу непрестано пожуривао и набијао им притисак онда када су само желеле да уживају у животу.
Застала сам, погледала своју млађу ћерку и рекла: “Страшно ми је жао што сам те стално пожуривала. Свиђа ми се што уживаш у сваком тренутку и волела бих да будем као ти”.
Обе моје ћерке изгледале су прилично изненађено мојим болним признањем.
“Обећавам да ћу од сада бити стрпљивија”, рекла сам и загрлила своју малу коврџу.
Није било тешко избацити “Пожури” из вокабулара. Мало теже ми је ишло чекање да се моја успорена девојчица спреми, али сам онда одлучила да јој, када идемо негде, дам мало више времена да се припреми (мада смо и тада умеле да закаснимо).
Обећање да ћу да успорим дала сам пре три године. Живот споријег темпа ми понекад и даље представља напор, али моја млађа ћерка је мој дневни подсетник зашто морам да наставим. Управо ме је пре неки дан поново подсетила.
Возиле смо бицикле, а пре него што смо селе да одморимо, купила сам јој мали сувенир. Када смо селе за оближњи пикник сто, моја девојчица је неко време посматрала своју ледену кулу коју је држала у руци. Одједном је подигла главицу и забринуто ме питала “Да ли морамо да журимо, мама?”
“Не мораш да журиш. Само полако”, рекла сам нежно. Лице јој се одједном озарило, а рамена опустила. Седеле смо и причале о свему оном што једна шестогодишња девојчица жели да прича и сазна, а чак смо једно време провеле само гледајући се и уживајући у тишини и призору око нас.
Свом детету сам дала још мало времена, а она ми је за узврат дала свој последњи залогај и подсетила ме да је све лепшег укуса и да љубав долази лакше оног тренутка када престанете да кроз живот журити.
Извор: Yumama.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Дан када сам свом детету престала да говорим “пожури”"

  1. ЈК каже:

    Дивна ,а тако стварна прича.Читајући је ,уживала сам ,јер сам и себе у њој препознала.Све маме које имју ,а имају овакве “журбе и пожуривања” ваљало би да то што пре схвате и примене.Тако добијају више,јер се каже”што пре схватиш,мање патиш”.

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама