Да ли ће родитељство бити животно позиционирање са свим својим благодетима и место са кога ћете неометано подстицати раст и развој сопствене деце, или ће бити само још једна „улога“ у низу коју вам живот наводно намеће, место са кога своје токсичне емоције необуздано преносите управо сопственој деци – зависи од вас самих.
Ако је улога, онда дефинитивно глумите. Каква ће вам тачно улога бити, зависи од ваших унутрашњих образаца и уверења. Ако су вам љубав у детињству показивали кроз претерану контролу свега што радите, мислите, желите… не чини ли вам се да радите то исто?
Дубоко у себи верујете да то јесте љубав, међутим, константна брига да ће се вашем детету нешто лоше догодити ако нисте поред њега или бар не размишљате забринуто о њему је само маска.
Претерана брига није љубав већ алиби за сопствену неурозу. Не чини ли вам се да су ваша деца ваш алиби… за много тога. А опет, готово сви родитељи желе деци најбоље и дају највише што могу и умеју. И то можда јесте тачно, али да ли је то љубав или само микс разноразних позитивних и негативних набоја који подсећају на љубав; и да ли је емоција заиста наша или смо тај микс наследили од својих родитеља? То је оно чиме би сваки родитељ требао да се позабави, уколико заиста свом детету и себи жели најбоље.
Аутор: проф. раз. наставе Биљана Стојковић (pahuljicaa28@gmail.com)