Tokom rata, ova devojčica je evakuisana iz Lenjingrada. Zvala se Lenka. Zaboravila je prezime, bila je tako mala, a izgubila je celu porodicu. Mamu, baku, starijeg brata…
Pronašla ju je specijalna ekipa koja je tokom blokade šetala po stanovima i tražila decu kojoj su roditelji umrli ili nestali… Tako su pronašli Lenočku. Nije se sećala da se vozila u kamionu koji trese prelazeći preko leda, nije se sećala kako je dospela u sirotište; bila je sićušna. Bila je kao mršavi patuljak sa glavom na tankom vratu.
Nije htela da jede. Ležala je u krevetu ili sedela u maloj stolici pored šporeta. Grejala se i ništa nije govorila. Svi su mislili da će umreti. Mnoga deca su umrla tokom evakuacije, od teške iscrpljenosti više nisu imali snage ni da jedu.
Jedan vojnik koji je primetio, zvao se čika Kolja, od starog peškira napravio je Lenočki lutku. Sekao je, zašio, nacrtao joj usta, oči i nos. Predao je lutku devojčici i ozbiljno joj rekao: „Lenočka, čuvaj ovu lutku! Nauči je da dobro jede! Sada si joj ti mama. Čuvaj je najbolje što možeš! Toliko je bolesna i slaba da više i ne plače!“
I Lenočka zgrabi lutku i zagrli je. Počela je da je smiruje i da je udara tankim rukama. Lutku je hranila kašom za ručak, šaputala joj nešto. I sama je pojela malo kaše i hleba.
Lenka je spavala sa lutkom, grejala je, grlila je i razgovarala s njom. S ružnom lutkom napravljenom od starog peškira sa nacrtanim očima…
Devojčica je preživela. Nije mogla da umre jer je morala da brine o lutki.
Razumete li?