Божић није тек један дан у години, већ начин размишљања…
На Бадње вече, краљ је позвао председника владе да му се придружи у уобичајеној заједничкој шетњи. Уживао је да гледа украшене улице, али пошто није хтео да поданици троше превише новца само да би се ти украси њему допали, обично су се њих двојица маскирали у трговце из неке далеке земље.
Шетали су кроз центар града, дивили се светиљкама, јелкама, свећама које су гореле на праговима, тезгама на којима су се продавали поклони, као и свим оним мушкарцима, женама и деци који су журили кући да дочекају Божић за трпезама крцатим храном.
На повратку, прошли су кроз сиромашнији крај, где је атмосфера била другачија. Није било светиљки, ни свећа, ни замамних мириса хране која само чека да буде послужена. Једва да се ико затекао на улицама, и краљ је – као и сваке године – рекао председнику владе како заиста морају посветити више пажње сиротињи у краљевству. Председник владе је климнуо главом, знајући да ће се та тема ускоро поново заборавити, затрпана свакодневном бирократском праксом испуњеном буџетским питањима и разговорима са страним гостима.
Одједном, зачули су музику из једне од најсиромашнијих кућа. На кућерку су се даске толико расушиле да су могли да провире и виде шта се дешава у њој. А оно што су угледали било је заиста апсурдно: старац у инвалидским колицима је плакао, млада жена обријане главе је плесала, а младић тужних очију је лупао даирама и певао једну народну песму. (више…)