Božić nije tek jedan dan u godini, već način razmišljanja…
Na Badnje veče, kralj je pozvao predsednika vlade da mu se pridruži u uobičajenoj zajedničkoj šetnji. Uživao je da gleda ukrašene ulice, ali pošto nije hteo da podanici troše previše novca samo da bi se ti ukrasi njemu dopali, obično su se njih dvojica maskirali u trgovce iz neke daleke zemlje.
Šetali su kroz centar grada, divili se svetiljkama, jelkama, svećama koje su gorele na pragovima, tezgama na kojima su se prodavali pokloni, kao i svim onim muškarcima, ženama i deci koji su žurili kući da dočekaju Božić za trpezama krcatim hranom.
Na povratku, prošli su kroz siromašniji kraj, gde je atmosfera bila drugačija. Nije bilo svetiljki, ni sveća, ni zamamnih mirisa hrane koja samo čeka da bude poslužena. Jedva da se iko zatekao na ulicama, i kralj je – kao i svake godine – rekao predsedniku vlade kako zaista moraju posvetiti više pažnje sirotinji u kraljevstvu. Predsednik vlade je klimnuo glavom, znajući da će se ta tema uskoro ponovo zaboraviti, zatrpana svakodnevnom birokratskom praksom ispunjenom budžetskim pitanjima i razgovorima sa stranim gostima.
Odjednom, začuli su muziku iz jedne od najsiromašnijih kuća. Na kućerku su se daske toliko rasušile da su mogli da provire i vide šta se dešava u njoj. A ono što su ugledali bilo je zaista apsurdno: starac u invalidskim kolicima je plakao, mlada žena obrijane glave je plesala, a mladić tužnih očiju je lupao dairama i pevao jednu narodnu pesmu. (više…)