Нисмо му рекли, па није ни знао

јул 13, 2014

Као неискусна мајка мислила сам да то грозно изгледа, али заправо нисам знала што то значи. А то је значило да је Јоеy рођен с изобличеним ногама. Доктори су нас уверавали да ће уз лечење моћи нормал­но ходати, али да највероватније неће баш добро трчати.
trcanje
Прве три године живота Јоеy је провео на операцијама, у гипсу, с ременчићима. Масирали смо му ноге, радили с њи­ма, вежбали и стварно, кад је имао седам или осам година, нико не би рекао, гледајући га како хода, да је икада имао неких проблема.

Када би дуго ходао, на пример у забавном парку или Зоолошком врту, жалио би се на умор и болове у ногама. Тада бисмо стали, одморили се уз сок или сладолед и причали о ономе што смо видели и што још морамо видети. Нисмо му рекли зашто га боле ноге и зашто су слабе. Нисмо му рекли да је то нормално с обзиром на деформацију с којом је рођен. Нисмо му рекли па није ни знао.
Деца у комшилуку јурила су около као што то већина деце ради за време игре. Јоеy би их гледао како се играју и онда би, наравно, скочио међу њих и такође се почео играти. Никада му нисмо рекли да вероватно никада неће моћи трчати добро као друга деца. Нисмо му рекли да је друкчији. Нисмо му рекли. Па није ни знао.

У седмом разреду одлучио је укључити се у крос тим. Сваки је дан тренирао с тимом. Чинило се да више ради и више трчи од других. Можда је осетио да способ­ности које су другима нешто сасвим природно, њему нису прирођене. Нисмо му рекли да ће највероватније, иако може трчати, увек остати на зачељу. Нисмо му рекли да се не би требао надати да ће постати члан »тима«. Тим чини седам најбољих тркача у школи. Иако цео тим трчи, само ће седморица најбољих бити у могућности освојити бодове за своју школу.
Нисмо му рекли да вероватно никада неће ући у »тим« па није ни знао.
Наставио је трчати десет километара дневно, сваки дан. Никада нећу заборавити кад је имао температуру. Није хтeо остати код куће јер је имао тренинг. Цеo сам дан била забринута за њега. Очекивала сам да ће ме назвати из школе и да ће ме молити да дођем по њега. Није наз­вао. Отишла сам на терене за крос после школе мислећи да ће прескочити вечерњи тренинг када ме угледа. Када сам дошла до школе, угледала сам га како потпуно сам трчи уз руб дугачке стазе омеђене дрвећем. Довезла сам се до њега и полако возила укорак с њим. Питала сам га како се осећа.

– Добро – одговорио је. Још је требао претрчати само 3 километра. Зној му се цедио низ лице, а поглед му је био стаклен због врућице. Ипак је гледао право пред себе и трчао даље. Никада му нисмо рекли да не може трчати с врућицом. Никада му нисмо рекли. Па није ни знао.

Две недење касније, само дан пре последње трке сезоне, објављена су имена чланова »тима«. Јоеy је био шести на листи. Постао је члан »тима«. Ишао је у седми разред. Свих осталих шест чланова тима ишло је у осми разред. Никад му нисмо рекли да највероватније неће ући у »тим«. Никада му нисмо рекли да он то не може учинити… па није ни знао.
Једноставно је то учинио.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


5 коментара на "Нисмо му рекли, па није ни знао

  1. Svetlana каже:

    Хвала на дивној обуци за родитеља. Од срца хвала!

  2. Milka каже:

    Podsetilo me na ovu priču…
    Bila jednom velika grupa zaba.
    Okupile su se da bi se takmicile u penjanju.
    Cilj je bio popeti se na vrh jednog tornja.
    Velika masa se okupila ispod tornja da gleda takmicenje i da navija, kao i svake godine uostalom.
    Trka je pocela.
    Iskreno receno, niko iz publike nije verovao da se ijedna zaba moze popeti na vrh tornja, jer se to nikada prie nije desilo.
    Mogle su se cuti reci poput:”Previse je tesko!”
    ili
    “Nikada se niko nece popeti na vrh.”
    I zaista, malo po malo, zabe su počele da odustaju.
    Jedna po jedna…
    Napredovale su samo one koje su bile najspremnije.
    Masa je vec počela da vice:
    “Previse je tesko, nikada to necete uspeti!”
    Zabe su sve cesce odustajale, a publika je bila sve glasnija: “Nemoguce je popeti se na vrh!
    To nikada nikome nije uspelo!”.
    Ipak ostalo je par najupornijih zaba.
    One su se samouvereno penjale ka vrhu tornja. No publika je izgleda imala uticaja na njih, i nastavila je da im dobacuje sa zemlje, tako da su na kraju odustale sve zabe osim jedne koja je sigurno grabila ka vrhu.
    Publika je i dalje bila neumoljiva u svojim poklicima:
    “Odustani, niko to nije uradio, pa neces ni ti. Sta glumiS?! Sta si sebi umislila?!”
    No zaba se je i dalje penjala. Publika je vikala, a zaba se penjala.
    I na kraju, žaba se popela na vrh!
    Prvi put ikad da je to nekome uspelo. Prvi put je nemoguce postalo moguce. I naravno posle toga svi su hteli da se slikaju sa tom zabom.
    Svi su hteli da je vide i upoznaju. Svi su hteli da znaju kako joj je to uspelo. Niko nije mogao da veruje.
    ZABA JE BILA GLUVA.

    1. aleksandra каже:

      Milka, priča je fantastična! Ukrašću je 🙂 <3

    2. Rajko каже:

      Hvala Milka na ovoj poučnoj priči. Podeliću je, a tek onda te molim za saglasnost.

    3. Jelena каже:

      Sjajna prica i pouka!

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама