На текст на нашем сајту Услов за одлазак жена у пензију о положају жена у просвети стигао је коментар који смо одлучили да пренесемо као засебан текст. Зато што мислимо да то заслужује. Напомињемо да ауторка текста није просветни радник. Без икаквих интервенција га преносимо у наставку.
Пријатељи драги, немојте ме погрешно схватити… Поштујем прописе, возим „школски“ – по свим правилима, нисам неко ко крши закон и своју децу учим да се ауторитет, правила и закони морају поштовати… Али, ова одредба, услов, закон ( назовите га како год желите ) је по мом скромном мишљењу – потпуна бесмислица.
Не може, једна васпитачица, учитељица, наставница или професорка, која ради са децом – да се пореди са продавачицом у прехрамбеној продавници, конобарицом или шалтерском службеницом..
Не може се један васпитач, учитељ, наставник или професор – који ради са децом – поредити са електричарем, аутомеханичарем….
Не може, нити ће моћи икада…
Немојте ме погрешно схватити – не потцењујем, нити омаловажавам жене које раде у банакама, поштама, ресторанима… Не потцењујем њихове професије. Била сам у њиховој позицији, радила сам исте те послове.
Не потцењујем посао пекара, аутомеханичара, електричара… Многи моји пријатељи су – занатлије, трговци, „радничка класа“…
Али, баш због тога и могу да кажем – није исто. И не може бити исто.
Људи које раде са децом „обликују“ малишане у добре, паметне и образоване људе… Они су ти које нама, родитељима, помажу да им усадимо праве вредности, да их изведемо на прави пут… Они су ауторитет, подршка и утеха, нашој деци – када ми нисмо ту…
Због тога – није исто. И не може бити исто!
Деца нису главица купуса, пакет млека или кутија кекса – коју треба сложити на полицу. Деца нису послужавник пића, који треба однети до госта. Деца нису рачун за комуналије или струју.
Свако дете је један живот. Можда спортски шампион, или Нобеловац… Можда апотекар, или месар… Свеједно.
Дете је живот.
Људи који раде са децом – негују и васпитавају… Чувају и подстичу тај живот. Спашавају их, тако што их изводе на прави пут…
И полицајци чувају животе. И ватрогасци спашавају животе.
Зар онда нису заслужиле васпитачице, учитељице, наставнице и професорке – бенефицирани радни стаж? Зашто онда васпитачи, учитељи, наставници и професори – морају да оставе своју душу и своје кости за катедром? У школи, вртићу…
Није исто, знам… Али, и јесте… Зар не?
Аутор: Ana Pavlović