Први дан школе увек је посебан. Родитељи су узбуђени, деца такође, али они углавном јер су им рекли да би требало да буду.
Свој доживљај пријема првака из угла тате поделио је Дарко Црногорац, stand-up комичар и Тарин тата.
Ево како је то у једној београдској школи изгледало.
“У Тариној школи је јуче био свечани пријем будућих првака. На путу до тамо сам осећао благи неспокој јер ме је мучило питање којим су ме сви бомбардовали протеклих дана – да ли сте спремни за школу?
У дворишту школе нас је дочекала директорка, љубазна и расположена жена, пожелела је добродошлицу првацима и саопштила нам да је наша школа, када се рангира по неким бодовима, на 16. месту у Београду. То не значи да је најбоља у Земуну, јер није, рекла нам је, али је боља од свих школа на Звездари, што је изгледа неки параметар.
Спаваш ли мирно Звездаро, помислио сам поносно у себи, јер не само да смо бољи од вас у клановима, односно организованији у организованом криминалу, већ смо и образованији. Да не помињем то што је ФК Земун играо прву лигу оне старе Југославије док се Звездара вукла по зони…
Након тога наступио је хор ђака. Четворица клинаца у мајицама и шорцевима не само што нису знали речи песме већ је деловало као да су их довели са фудбала јер им је фалило толико за хор, али лепо је све звучало, а сигуран сам да је на Звездари фалило и више деце за попуњавање хора.
Након тога кренула је прозивка деце по одељењима, али у турама од по седморо из сваког одељења, што је довело до мале конфузије јер нам је пре тога саопштено да је дошло до малих измена у списковима па смо се сви напињали да чујемо којих седморо је сад на реду.
Иначе, кад су спискови у питању, пре неколико дана су објављени на сајту школе, али без имена ђака, само са шифрама јер сваки ђак има своју шифру. Тај списак је после пар сати скинут са сајта, што је ваљда и логично јер шифре не треба да види свако.
Након прозивке су деца ушла у учионице, а нама је речено да ћемо и ми ући за неких петнаестак минута, док су деца на представи. Директорка нам је рекла да када уђемо не идемо право у учионице већ да разгледамо школу.
Када је дошао ред на наш улазак почели смо да разгледамо школу, али су нас дежурне учитељице усмеравале ка учионицама, упркос директиви о разгледању. Надао сам се да ме у учионици нико неће питати да опишем шта сам видео јер нисам стигао да разгледам па сам решио да се сместим у задњу клупу да ме нико не види.
Земунска општина је иначе обезбедила ранчеве и прибор за све прваке, за Звездару то нисам чуо, (ин јур фејс звездарска општино), а бивши заменик бившег градоначелника се похвалио како је првацима обезбедио књиге.
И заиста, ранчеви са књигама и прибором су нас чекали у учионици, плави за дечаке, розе за девојчице, али то преузимање није баш најбоље текло па се испоставило да недостају ранчеви за дечаке. После пар минута учитељица је, уз помоћ једног родитеља, установила да је ранац узео отац који је помешао одељења јер његов син није у том одељењу па му је ранац одузет, а он упућен у одговарајућу учионицу. Само да га нису оборили на поправни, помислих у себи.
Док је трајала гунгула око ранчева на вратима се појавила директорка са обавештењем да завршимо родитељски када осетимо да се представа за децу приближава крају… Е ту сам се нашао у збуну јер нисам знао како се то осећа, поготово када је представа у просторији која је физички одвојена од оне у којој сам ја. Шта ако ме прогласе за безосећајног, поред тога што сам неспреман за школу, прође ми кроз главу? Па испашћу гори од оца који је промашио одељење.
На сву срећу учитељица, која је јако фина и пријатна, заиста јесте, мада бих то написао и да није јер шлихтање мора да падне, има способност да осети крај представе па нас је послала напоље да сачекамо децу.
Док смо чекали схватио сам нешто што ме је обрадовало – не само да ја нисам био спреман за тај први дан школе већ ни школа није била спремна, што значи да нисам најгори.
А и да јесам утешно је што је неко са Звездаре сигурно гори.”
Дарко Црногорац, Тарин тата.