У разговору с једним од наших сарадника о школству у Србији начели смо многе теме и тако дошли и до приче о томе колико се заправо школе код нас разликују и колико је целокупан образовни систем неуједначен. Имате школе са модерном опремом, тачно одређеним процедурама, које функционишу као немачке фирме – дисциплиновано и без икаквих већих проблема. Опет, ту су и оне којима плене оно мало опреме што су успели да накупе, због дуга за огрев. За овакве ситуације, саме школе нису криве – боре се и раде са оним што имају.
Али, све то дало нам је идеју – зашто не бисмо представљали примере добре праксе? Школе које код нас функционишу онако како би требало да функционише комплетан образовни систем, а таквих, верујте, има много, само ако мало загребете по површини.
Прва адреса на коју смо се запутили је ОШ „Симеон Араницки” у Старој Пазови. На самом улазу у школу дочекују нас закључана врата. Интерфон, наравно. Основна ствар коју би требало да има свака школа у Србији, чак и ако функционише у најскромнијим условима. Звонимо, врата се отварају и ту затичемо два дежурна дечака који су можда други или трећи разред. Делују озбиљно и строго, као да су добили најважнији задатак на свету. Поред њих је и теткица, која нас моли да сачекамо да нас најави директорки, а потом нас усмерава у њену канцеларију.
Куцамо и улазимо у велику просторију. Директорка нас поздравља срдачно и са широким осмехом и прво што примећујемо је њена енергија која је очигледно „кривац” за све што је ова школа, стара свега шест година, успела да оствари. На столу потпуни ред који ремете само бројне честитке, радови ђака који су желели да јој направе нешто посебно за 8. март.
На столу и два рачунара – један за рад, а други са видео-надзором који јој даје преглед дешавања у готово свим просторијама у школи. Безбедност јој је, каже, на првом месту.
Разговор почињемо питањем како је могуће да је школа која постоји свега шест година оцењена највишом оценом и шта за њих значи то што им је додељена улога ментора неким другим школама…
Слађана Бурсаћ: Школа је почела са радом 2009. године и део је пројекта „Побољшање стања школа“. Изградњa и опремање школе финансирани су из средстава Европске инвестиционе банке, Републике Србије и општине Стара Пазова.
У свом мотивационом писму приликом конкурса за место директора школе, имала сам јасну визију шта желим у наредне четири године да остварим и где видим нашу школу у блиској будућности. ‘Бићемо школа отворена за нове идеје, такмичарског духа, неговаћемо толерантан однос између свих актера у школи. Бићемо место где настава, изглед и целокупни рад школе одражавају и унапређују њен углед и промовишу је у складу са развојним потребама и интересовањима ученика.
Свесна сам да оваква визија постаје стварност само уколико одговорност за њену реализацију преузму СВИ – директор, наставници, стручни сарадници, ученици родитељи, локална заједница…’
Ту визију су разумеле моје колеге и тимским радом, континуираним стручним усавршавањем унапредили наш рад и наставу и тако успели да сви заједно, уз велику подршку саветника школске управе Нови Сад приликом Екстерне евалуације постигнемо 93% остварености стандарда квалитета рада.
Школа којом управљате је за веома кратко време привукла више од 500 ђака. Чиме сте привукли толики број родитеља да вам повери образовање своје деце?
Слађана Бурсаћ: Наш тим за развојно планирање је у свом петогодишњем плану имао ову тачку и континуирано смо радили на представљању наше школе. Одржали смо велики број трибина за родитеље, а успеси наших ученика и наставника на такмичењима и смотрама су наша најбоља промоција. „Веселе суботе“, сусрети са предшколцима и њиховим родитељима у просторијама наше школе, где им кроз радионице представљамо специфичности наше школе (могућност учења више страних језика: енглески, немачки, шпански, ромски, словачки језик; продужени боравак; различите секције које смо увели у складу са интересовањима наших ученика; амбуланта; атлетска стаза…) – све су то активности на којима вредно радимо, а којима смо се показали и доказали као једна од најактивнијих и најбољих школа у региону.
Утисак који смо стекли у разговору са директорком је и тај да она није искључиви поборник традиционалних метода образовања и васпитања. Оно што наставници очекују од деце, то исто она очекује од наставника. Каже да учитељи који касне на час и телефонирају током часа не могу тражити од деце дисциплину јер им сами не дају такав пример. Дете је центар интересовања и цео колектив је ту због њих, а не обратно.
– Једна од ствари коју сматрам погрешном јесте став да су мирна деца – добра деца. Знате онај став „мој разред је баш добар, видиш како су мирни”. То није добар критеријум. Децу треба процењивати по томе колико су активни, заинтересовани, виспрени, колико преиспитују оно чему их учимо, али и према томе колико су научени да уз све то покажу поштовање према наставницима и друговима.
Како ваш колектив реагује на такве ставове? Да ли се слажу с тим или постоји отпор оних који су искључиве преисталице традиционалних метода рада?
Слађана Бурсаћ: Код нас у колективу о свему се јавно износе мишљења и ставови и није увек како директорка каже. Ја сам отворена за све њихове идеје и предлоге али уз аргументацију, која мора да увери да је интерес деце и школе на првом месту. Мислим да им је велики број стручних семинара помогао да се ослободе и да свој ауторитет не граде на „ја сам наставник и предајем, а ти ћутиш и слушаш“, јер и сами су били у прилици да на семинарима имају предаваче који су се тако према њима понашали, па иако су одрасли, показивали су отпор и негодовали на паузама.
Наравно, њихов труд и рад је наишао на резултате и примећен како од ученика који су постизали све боље резултате, тако и од родитеља. Ја сам се трудила да то на сваком Наставничком већу похвалим и истакнем, а у складу са могућностима школе сви наствници и запослени су јавно похваљивани и награђивани.
На моју иницијативу упућен је и предлог председнику наше општине да се јавно ода признање ученицима и њиховим менторима који су их припремали за такмичења и смотре. Тај предлог је наш председник господин Ђорђе Радиновић радо прихватио и сада сви наши наставници, на територији целе општине добијају признања за труд и рад који улажу у образовање наше деце. То сматрам веома битним.
Примећујемо и да је школа одлично технички опремљена, када се у обзир узме да нисте у неком великом граду. Безбедност при уласку, видео-надзор, рачунари и пројектори у свим учионицама, софтвер и хардвер за модеран рад са децом. Многе школе то сматрају немогућом мисијом. Како сте све то успели да обезбедите?
Слађана Бурсаћ: Када смо почели да радимо, нисмо имали ништа, ниједно дидактичко средство. Током године почела су да нам стижу наставна средства која су планирана пројектом, велика помоћ и подршка локалне управе која је имала разумевања, али и наше аплицирање за пројекте који су нам највише донели средстава и омогућили да сада наша настава буде савремена и у складу са развојним потребама наших ученика. Школа има и велики број пријатеља и препозната је од стране наших привредника који нам помазу у куповини технике.
У току нашег разговора у канцеларију улази учитељица Тања која прима вест од директорке да ће од сада моћи са својим ђацима да користи апликацију Интерактивни Буквар (фирме Coprix media) и без интернета. Ту могућност је директорка обезбедила увидом у реалне потребе које њена школа има и ситуације на терену. Учитељица Тања вест прима веома задовољна, а нама је већ јасно да се овај колектив не плаши модерних метода и коришћења ИКТ-а, већ их радо прихвата.
Коначно, кажите нам шта је то још што сматрате да вашој школи недостаје и што желите да постигнете у наредном периоду?
Слађана Бурсаћ: Ха, нашој школи тренутно понестаје простора, тј. учионица. Због тога смо и померили почетак рада на пола осам, како би сви наставаници и ученици могли да реализују ваннаставне активности. Планирамо изградњу еко-учионице, урадили смо идејно решење и сада планирамо да аплицирамо кроз неке пројекте. Не чекамо да неко то уради уместо нас или да нам све локална самоуправа плати.
У плану нам је и прекогранична сарадња, волели бисмо да наши ученици са својим наставницима иду у студијске посете и размењују искуства и усавршавају језик, упознају друге културе, обичаје и на најбољи начин представе нашу школу и земљу.
Наравно, и дање планирамо да се усавршавамо и пратимо интересовања наших ученика, да још више укључујемо родитеље у рад школе у рад тимова, као и ученике наше школе.
Разговор водила: А. Ц.