U razgovoru s jednim od naših saradnika o školstvu u Srbiji načeli smo mnoge teme i tako došli i do priče o tome koliko se zapravo škole kod nas razlikuju i koliko je celokupan obrazovni sistem neujednačen. Imate škole sa modernom opremom, tačno određenim procedurama, koje funkcionišu kao nemačke firme – disciplinovano i bez ikakvih većih problema. Opet, tu su i one kojima plene ono malo opreme što su uspeli da nakupe, zbog duga za ogrev. Za ovakve situacije, same škole nisu krive – bore se i rade sa onim što imaju.
Ali, sve to dalo nam je ideju – zašto ne bismo predstavljali primere dobre prakse? Škole koje kod nas funkcionišu onako kako bi trebalo da funkcioniše kompletan obrazovni sistem, a takvih, verujte, ima mnogo, samo ako malo zagrebete po površini.
Prva adresa na koju smo se zaputili je OŠ „Simeon Aranicki” u Staroj Pazovi. Na samom ulazu u školu dočekuju nas zaključana vrata. Interfon, naravno. Osnovna stvar koju bi trebalo da ima svaka škola u Srbiji, čak i ako funkcioniše u najskromnijim uslovima. Zvonimo, vrata se otvaraju i tu zatičemo dva dežurna dečaka koji su možda drugi ili treći razred. Deluju ozbiljno i strogo, kao da su dobili najvažniji zadatak na svetu. Pored njih je i tetkica, koja nas moli da sačekamo da nas najavi direktorki, a potom nas usmerava u njenu kancelariju.
Kucamo i ulazimo u veliku prostoriju. Direktorka nas pozdravlja srdačno i sa širokim osmehom i prvo što primećujemo je njena energija koja je očigledno „krivac” za sve što je ova škola, stara svega šest godina, uspela da ostvari. Na stolu potpuni red koji remete samo brojne čestitke, radovi đaka koji su želeli da joj naprave nešto posebno za 8. mart.
Na stolu i dva računara – jedan za rad, a drugi sa video-nadzorom koji joj daje pregled dešavanja u gotovo svim prostorijama u školi. Bezbednost joj je, kaže, na prvom mestu.
Razgovor počinjemo pitanjem kako je moguće da je škola koja postoji svega šest godina ocenjena najvišom ocenom i šta za njih znači to što im je dodeljena uloga mentora nekim drugim školama…
Slađana Bursać: Škola je počela sa radom 2009. godine i deo je projekta „Poboljšanje stanja škola“. Izgradnja i opremanje škole finansirani su iz sredstava Evropske investicione banke, Republike Srbije i opštine Stara Pazova.
U svom motivacionom pismu prilikom konkursa za mesto direktora škole, imala sam jasnu viziju šta želim u naredne četiri godine da ostvarim i gde vidim našu školu u bliskoj budućnosti. ‘Bićemo škola otvorena za nove ideje, takmičarskog duha, negovaćemo tolerantan odnos između svih aktera u školi. Bićemo mesto gde nastava, izgled i celokupni rad škole odražavaju i unapređuju njen ugled i promovišu je u skladu sa razvojnim potrebama i interesovanjima učenika.
Svesna sam da ovakva vizija postaje stvarnost samo ukoliko odgovornost za njenu realizaciju preuzmu SVI – direktor, nastavnici, stručni saradnici, učenici roditelji, lokalna zajednica…’
Tu viziju su razumele moje kolege i timskim radom, kontinuiranim stručnim usavršavanjem unapredili naš rad i nastavu i tako uspeli da svi zajedno, uz veliku podršku savetnika školske uprave Novi Sad prilikom Eksterne evaluacije postignemo 93% ostvarenosti standarda kvaliteta rada.
Škola kojom upravljate je za veoma kratko vreme privukla više od 500 đaka. Čime ste privukli toliki broj roditelja da vam poveri obrazovanje svoje dece?
Slađana Bursać: Naš tim za razvojno planiranje je u svom petogodišnjem planu imao ovu tačku i kontinuirano smo radili na predstavljanju naše škole. Održali smo veliki broj tribina za roditelje, a uspesi naših učenika i nastavnika na takmičenjima i smotrama su naša najbolja promocija. „Vesele subote“, susreti sa predškolcima i njihovim roditeljima u prostorijama naše škole, gde im kroz radionice predstavljamo specifičnosti naše škole (mogućnost učenja više stranih jezika: engleski, nemački, španski, romski, slovački jezik; produženi boravak; različite sekcije koje smo uveli u skladu sa interesovanjima naših učenika; ambulanta; atletska staza…) – sve su to aktivnosti na kojima vredno radimo, a kojima smo se pokazali i dokazali kao jedna od najaktivnijih i najboljih škola u regionu.
Utisak koji smo stekli u razgovoru sa direktorkom je i taj da ona nije isključivi pobornik tradicionalnih metoda obrazovanja i vaspitanja. Ono što nastavnici očekuju od dece, to isto ona očekuje od nastavnika. Kaže da učitelji koji kasne na čas i telefoniraju tokom časa ne mogu tražiti od dece disciplinu jer im sami ne daju takav primer. Dete je centar interesovanja i ceo kolektiv je tu zbog njih, a ne obratno.
– Jedna od stvari koju smatram pogrešnom jeste stav da su mirna deca – dobra deca. Znate onaj stav „moj razred je baš dobar, vidiš kako su mirni”. To nije dobar kriterijum. Decu treba procenjivati po tome koliko su aktivni, zainteresovani, vispreni, koliko preispituju ono čemu ih učimo, ali i prema tome koliko su naučeni da uz sve to pokažu poštovanje prema nastavnicima i drugovima.
Kako vaš kolektiv reaguje na takve stavove? Da li se slažu s tim ili postoji otpor onih koji su isključive preistalice tradicionalnih metoda rada?
Slađana Bursać: Kod nas u kolektivu o svemu se javno iznose mišljenja i stavovi i nije uvek kako direktorka kaže. Ja sam otvorena za sve njihove ideje i predloge ali uz argumentaciju, koja mora da uveri da je interes dece i škole na prvom mestu. Mislim da im je veliki broj stručnih seminara pomogao da se oslobode i da svoj autoritet ne grade na „ja sam nastavnik i predajem, a ti ćutiš i slušaš“, jer i sami su bili u prilici da na seminarima imaju predavače koji su se tako prema njima ponašali, pa iako su odrasli, pokazivali su otpor i negodovali na pauzama.
Naravno, njihov trud i rad je naišao na rezultate i primećen kako od učenika koji su postizali sve bolje rezultate, tako i od roditelja. Ja sam se trudila da to na svakom Nastavničkom veću pohvalim i istaknem, a u skladu sa mogućnostima škole svi nastvnici i zaposleni su javno pohvaljivani i nagrađivani.
Na moju inicijativu upućen je i predlog predsedniku naše opštine da se javno oda priznanje učenicima i njihovim mentorima koji su ih pripremali za takmičenja i smotre. Taj predlog je naš predsednik gospodin Đorđe Radinović rado prihvatio i sada svi naši nastavnici, na teritoriji cele opštine dobijaju priznanja za trud i rad koji ulažu u obrazovanje naše dece. To smatram veoma bitnim.
Primećujemo i da je škola odlično tehnički opremljena, kada se u obzir uzme da niste u nekom velikom gradu. Bezbednost pri ulasku, video-nadzor, računari i projektori u svim učionicama, softver i hardver za moderan rad sa decom. Mnoge škole to smatraju nemogućom misijom. Kako ste sve to uspeli da obezbedite?
Slađana Bursać: Kada smo počeli da radimo, nismo imali ništa, nijedno didaktičko sredstvo. Tokom godine počela su da nam stižu nastavna sredstva koja su planirana projektom, velika pomoć i podrška lokalne uprave koja je imala razumevanja, ali i naše apliciranje za projekte koji su nam najviše doneli sredstava i omogućili da sada naša nastava bude savremena i u skladu sa razvojnim potrebama naših učenika. Škola ima i veliki broj prijatelja i prepoznata je od strane naših privrednika koji nam pomazu u kupovini tehnike.
U toku našeg razgovora u kancelariju ulazi učiteljica Tanja koja prima vest od direktorke da će od sada moći sa svojim đacima da koristi aplikaciju Interaktivni Bukvar (firme Coprix media) i bez interneta. Tu mogućnost je direktorka obezbedila uvidom u realne potrebe koje njena škola ima i situacije na terenu. Učiteljica Tanja vest prima veoma zadovoljna, a nama je već jasno da se ovaj kolektiv ne plaši modernih metoda i korišćenja IKT-a, već ih rado prihvata.
Konačno, kažite nam šta je to još što smatrate da vašoj školi nedostaje i što želite da postignete u narednom periodu?
Slađana Bursać: Ha, našoj školi trenutno ponestaje prostora, tj. učionica. Zbog toga smo i pomerili početak rada na pola osam, kako bi svi nastavanici i učenici mogli da realizuju vannastavne aktivnosti. Planiramo izgradnju eko-učionice, uradili smo idejno rešenje i sada planiramo da apliciramo kroz neke projekte. Ne čekamo da neko to uradi umesto nas ili da nam sve lokalna samouprava plati.
U planu nam je i prekogranična saradnja, voleli bismo da naši učenici sa svojim nastavnicima idu u studijske posete i razmenjuju iskustva i usavršavaju jezik, upoznaju druge kulture, običaje i na najbolji način predstave našu školu i zemlju.
Naravno, i danje planiramo da se usavršavamo i pratimo interesovanja naših učenika, da još više uključujemo roditelje u rad škole u rad timova, kao i učenike naše škole.
Razgovor vodila: A. C.