Проблем данашњих родитеља је што бркају дечја права са привилегијама

април 27, 2019

У свом раду са клијентима често сам наилазила на ситуацију да родитељи не знају шта је оно на шта дете има право, а шта је оно што је привилегија. И ту настају проблеми када желе своју децу да науче да поштују правила и преузимају одговорности.

На моје питање: да ли је имати телефон право сваког детета или привилегија, велики број родитеља би ми без размишљања рекло: право.


Хм… да ли је поседовати телефон право? Да ли би без телефона дете било гладно, жедно, незаштићено? Да ли је телефон заиста неопходан да би дете преживело и да не би било занемарено? Друго питање је, шта, у ствари, значи привилегија? То је нешто за шта неко даје одобрење. Возачка дозвола је, за нас одрасле, привилегија. Неко ју нам је одобрио. Нека власт која управља, прописује правила и одговорности. У случају телефона, таблета и рачунара, ко одобрава поседовање тих апарата детету? Наравно, родитељ, зато што он управља породичним буџетом. Дакле, телефон, таблет и рачунар су привилегије!

Слажем се са сваким родитељем да када може и жели да обезбеди детету неку од ових привилегија, то треба да уради. То је, заправо, идеална прилика да дете учи да се привилегије заслужују, али да би се она задржала, потребно је поштовање правила. Уколико сте добили возачку дозволу да ли то значи да смете да пролазите кроз црвено? Наравно да не! Kад би се то десило, изгубили бисте возачку дозволу, тј. привилегију. Зато ја свом детету дајем да гледа цртаће тек кад нешто заврши (на пример доручак) и постоји правило које гласи: „Цртаћи се гледају пуног стомака”, и наштелујем сат да звони после 10 мин. Kада сат одзвони, она је у обавези да искључи ТВ, а уколико то не уради, ја то урадим, без речи. Уколико се догоди да се буни на такав начин да баца даљински управљач, што не дозвољавам као понашање којим се изражава љутња, онда губи привилегију на два дана (као што бисмо ми изгубили возачку да смо направили неку штету својом бахатом вожњом). Сад се сигурно питате: зар то није казна, а ја се залажем за родитељство без казне?

Па није… казна би била да ја, поред искључивања ТВ-а, наставим да вичем, критикујем, држим лекције како није испоштован договор. Ја то не радим. Ја само кажем да ми је много жао што је изабрала да не гледа цртаће наредна два дана. Заиста ми буде баш криво и показујем разумевање када она почне да плаче, и нудим јој, чак, опцију да се загрлимо, уколико она жели, како би се боље осећала. Дакле, помажем јој да превазиђе ово разочарање.

Извор: Рационално и позитивно родитељство

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама