Често се многи родитељи чуде одакле се код њиховог сина или кћерке појављују проблеми. На пример, дете је сувише немирно, ћудљиво, агресивно, лоше учи, изостаје с наставе, долази у сукоб с наставницима и укућанима, сувише је узнемирено, стидљиво, спопадају га свакојаки страхови и тако даље. Све су то различити симптоми дечијих проблема с којима родитељи морају да се суочавају. Само незнатан део тих симптома могу бити тешкоће самог детета у чистом облику. Већина њих пак су проблеми породице у којој дете живи.
Навешћу два примера из сопствене праксе.
Први пример:
На консултацију код психолога дошла је мајка са сином од 13 година. Дечак редовно одлази од куће, не долази по неколико дана. Виси по компјутерским клубовима и немогуће га је одвојити од игара. Мајка се жали да се толико већ намучила с њим да више нема снаге. При томе говори о свом сину с таквом мржњом, као да јој је он најгори непријатељ који је упропастио цео њен живот. Почињемо да анализирамо шта је шта. Постепено откривамо да у породици нема оца, да је дечак био нежељено дете, да има млађу сестру на коју је усмерена сва пажња мајке и баке, а син се у породици осећа као туђинац. Мислим да су даљи коментари непотребни.
Други пример:
Отац долази на консултацију са сином адолесцентом. Износи се проблем лошег успеха сина у школи, његовог одбијања да учи. Током разговора се открива да се отац стално свађа с мајком, јер је љубоморан. Рекло би се, какве то има везе са учењем сина.
Испоставља се да има непосредне везе. Пошто се он боји развода родитеља, део конфликтне енергије у породици несвесно навлачи на себе. Ради тога је и „морао да постане“ лош ђак. Резултат тога је да родитељи део своје агресије намењене један другоме усмеравају на сина који на тај начин несвесно „спасава“ породицу од распада. Тако испада да се отац и мајка баве његовим „васпитањем“ уместо да реше проблем у властитим односима.
И први и други случај илуструју у психологији познати појам идентификовани пацијент. Он значи човека чији проблемски симптом одражава дисхармонију која постоји унутар породице. Односно, нешто је нарушено у породици, у међусобним односима њених чланова, али само један од њих ствара проблем и носилац је симптома.
Врло често, због своје беспомоћности, идентификовани пацијенти су деца. У својству симптома при томе може бити било шта: школски неуспех, лоша дисциплина, различита обољења детета (на пример, ноћно мокрење), свакојаки страхови и фобије и тако даље. На пример, родитељи су обузети својим проблемима, није им до детета и ово, да се не би осећало занемареним, почиње (наравно, несвесно) да добија лоше оцене у школи. Наставници позивају родитеље, дете добија батине. На крају крајева, оно је добило пажњу и бригу које су му толико недостајале. Макар то било и у таквом облику, али и то је боље него ништа. Пут решавању проблема је пронађен – да га родитељи не би заборављали детету је неопходно да лоше учи.
„Шта да радимо са овим дететом?“ или: „Учините с њим нешто!“
Када се у породици појављује идентификовани пацијент цела породица по правилу види проблем само у њему и тражи помоћ у вези с њим, формулишући свој захтев у оваквом духу: „Шта да радимо са овим дететом?“ или: „Учините с њим нешто!“ Парадокс се састоји у томе што је немогуће помоћи таквој деци не променивши постојећи систем међусобних односа у породици, систем који је довео до проблема. Ако, не схватајући то, покушамо да делујемо само на дете, ништа нећемо постићи.
Средином шездесетих година прошлог столећа вршена су истраживања у породицама у којима је било оболелих од схизофреније да би се открило како су породични односи међусобно повезани с болешћу једног од чланова породице. Испоставило се да је промена стања болесника током лечења водила до промене стања целе породице. Шта мислите, у ком правцу? Побољшање болесника доводило је до погоршања међусобних односа у породици! Догађају се неке лоше ствари: испада да је породица несвесно била заинтересована за тешку болест једног од својих чланова. При томе је такође јасно да лечење болесника не би могло дати трајне резултате без промене читавог система међусобних односа у породици.
Наравно, схизофренија је крајњи пример, али он илуструје општи принцип, општу законитост која делује и на не тако тешке проблеме. Нажалост, оба описана случаја с дечацима-адолесцентима показала су се, како понекад кажу лекари, неизлечивим, то јест, сувише запуштеним. Родитељи су дошли са захтевом: учините нешто с нашим дететом. Нису били спремни да увиде како они сами стварају проблеме код своје деце. Шта чека њихову децу у будућности? Мислити о томе је, авај, сувише тужно.
Од оваквих ствари нису обезбеђене ни породице верника, нарочито оних где се вера само декларише за себе и за околину, будући у раскораку с реалним поступцима. Познавао сам једну парохијанку која је све своје слободно време посвећивала врло племенитом послу – служењу у сестринству које је организовано при храму. Она је посећивала у болници децу без родитеља и неговала их је.
При томе се жена стално жалила на проблеме с мужем и са сопственом децом: на њихов лош успех, лоше понашање у школи и тако даље. Али, помажући другој деци, она је у реалности запустила своју породицу. Тачније, како ми то кажемо, избегла је решавање проблема у сопственој породици, потпуно се посветивши сестринству.
Тешко је да ће верници отићи код психолога, већ ће се пре обратити за помоћ свештенику. Али суштина њиховог проблема остаје иста: „Шта да радим с мојим дететом?“ Ту нису довољни обични савети о неопходности молитве за своју децу зато што молитва за некога претпоставља искрену и ватрену љубав према том човеку. У датом случају ради се управо о недостатку такве љубави, њеном дефициту.
Важно је, успоставивши контакт, показати тим људима како својим поступцима и својим односом стварају проблеме код своје деце да би кроз схватање и увиђање тога могли да крену путем промене.
Навешћу још један случај из праксе.
Мајка је довела кћерку на консултацију. Девојчица је похађала осми разред. Проблем је био пушење. При томе је проблем пријавила мајка. Тешко да би кћерка дошла на консултацију да мајка није настојавала на томе. У једном тренутку упитао сам девојчицу шта ће се за њу променити ако остави пушење. Одговорила је да ће се односи с мамом поправити. То је значило да је њено пушење симптом који регулише њен однос с мајком. У најмању руку, уз помоћ тог симптома она као да је привлачила мајчину пажњу на себе. Даље се наш рад углавном одвијао око теме међусобних односа с мајком.
Резултати су били следећи. Девојчица је истакла да су се њени односи с мајком побољшали, при чему, као да је успут престала и да пуши. Односно, пушење је у датом случају било само симптом који одражава проблеме у односима мајке са кћерком.
Ако у породици укућани недовољно добро слушају и разумеју дете, оно почиње да се обраћа родитељима језиком симптома – то јест, ствара им проблеме који они више нису у стању да игноришу. Дете као да говори родитељима: „Преко ми је потребна ваша пажња и брига!“, или „Тата и мама, молим вас, не свађајте се, хоћу да останете заједно, јер вас обоје волим!“ – и тако даље.
Зато, драги родитељи, ако наједном почну да вас узнемиравају неки проблеми ваше деце, најпре ставите себе на њихово место. Дословно погледајте породичну ситуацију очима свог детета, у његово име опишите како доживљавате ту ситуацију: шта вас узнемирава, шта вам је потребно, шта очекујете од родитеља, шта хоћете да им кажете. То јест, направите својеврсни превод с једног језика на други: изразите у име детета оно што оно језиком симптома говори једноставним речима упућеним вама.
Често је тај једноставан корак довољан па да дође до важних промена у односима.
Максим Бондаренко, психолог
Извор:manastirglogovac.blogspot.com