O produženom boravku roditelji čija deca ga koriste, imaju različite stavove. Kao i kod svake usluge, i kod ove kvalitet ume da varira. Tako imate produžene boravke u sklopu same škole, ali i privatno organizovane. I među jednim i među drugim ima izuzetno dobrih, a ima i onih u koje ne ispunjavaju uslove koji su potrebni jednom detetu, da bi kvalitetno provelo vreme.
Roditeljima je, naravno, najvažnije da je dete na sigurnom, ali je takođe važno da o njemu brine neko stručan i posvećen.
S druge strane, iako to zakon ne dozvoljava, mnoga deca već sa 8 ili 9 godina ostaju sama kod kuće na nekoliko sati.
Šta je bolje za dete, ostati kod kuće sa, recimo bakom i dekom ili biti u boravku? Odgovor naravno zavisi od toga kakav je boravak u kojem bi dete provodilo vreme.
Kako izgleda dan u boravku?
Nakon završenog poslednjeg školskog časa gomila učenika užurbano pakuje svoje stvari i juri ka izlaznim vratima. Neki odlaze kući, dok ostali nastavljaju druženje u boravku.
Prvih deset do petnaest minuta deca ulaze, skidaju jaknu i obuću, odlažu stvari i sedaju za sto gde će raditi domaći zadatak. Obično je to vreme kada se veliki broj dece haotično kreće kroz prostorije, pa se neretko dešava da izgube svoje stvari ili ih pomešaju sa tuđim, ali na kraju dana one uglavnom pronađu svoje vlasnike.
To je nešto što će se verovatno dogoditi pre ili kasnije, prema tome treba obratiti pažnju na to koje stvari dete nosi sa sobom (i da li je zaista bitno da imaju najskuplji telefon ili lutku).
Produženi boravak je oblik društvene podrške porodici. To je organizovan rad sa učenicima nižih razreda osnovne škole, pre ili posle nastave, kako bi deca bila zbrinuta dok su roditelji na poslu.
Počinje izrada domaćeg zadatka…
Treba izdvojiti značaj podsticajne atmosfere i sticanja radne navike. Već nakon par dana, deca bez imalo otpora usvajaju dnevni raspored. Vide svoje drugare kako već prelaze na drugi zadatak iz radne sveske i motivisano počinju da rešavaju svoje, znajući da će, nakon što svi završe svoje zadatke, izaći na igralište.
Upravo je to jedan od načina jačanja kolektivnog duha, međusobno podsticanje radi ostvarenja zajedničkog cilja. Često se, upravo iz tog razloga, može videti kako jedno drugome pomažu i objašnjavaju nejasnoće.
Kad god se domaći zadatak uradi ranije, preostalo vreme do ručka koristi se da se provežba to što se tih dana učilo u školi.
Međutim…
Treba imati u vidu da jedan učitelj radi sa većim brojem dece, pri čemu ona uglavnom nisu iz istog odeljenja i nemaju isti domaći zadatak. To bi značilo da on ne može svima u isto vreme da objašnjava zadatke i da mu treba više vremena da se posveti svakom ponaosob, pritom vodeći računa da ne ometa druge. To možda zvuči izvodljivo u teoriji, ali u praksi stvari stoje drugačije.
Nezavisno od uzrasta, deci često popusti pažnja dok čekaju da im učitelj objasni (na kraju često izdiktira) šta da pišu, počinju da se zadirkuju, da prepisuju jedni od drugih i više ni sami ne znaju šta su napisali.
Ali, domaći zadatak je urađen.
Sledi ručak.
„Svi na pranje ruku!“, začuje se glas nakon kojeg opet neminovno sledi ona gužva sa početka. Deca odlaze do česme i potrudićemo se da verujemo da svi temeljno operu ruke. Svako uzima svoj tanjir i seda za sto. Neki su u roku od dva minuta pojeli svoju porciju i idu po dodatak, dok nekolicina gleda u svoju hranu i smišlja kako da vrati pun tanjir. „Nisam gladan.“ ili „Ne sviđa mi se.“ kod učitelja uglavnom ne prolazi.
To je uvek kuvana i nutritivno kvalitetna hrana. Na početku svake nedelje dobijate informaciju šta će kog dana biti na jelovniku, pa u skladu sa tim možete prijaviti ili odjaviti ručak za određeni dan.
Vreme je za igralište, omiljeni deo dana.
Uglavnom se u blizini boravka nađe neki bezbedan prostor na otvorenom – park, plato ili igralište gde deca provode bar sat vremena dnevno ukoliko vremenske prilike to dozvoljavaju.
Fudbal, košarka, preskakanje lastiša, tobogan, ljuljaške, itd. postaju glavna preokupacija.
Ovde treba imati na umu da je nemoguće da jedan učitelj istovremeno posmatra svako dete u svakom trenutku, pa se često dešava da se neko dete spotakne i padne, isprlja ili pocepa odeću, ali sve je to normalno, zar ne?
Dete i treba da bude dete, da slobodno istražuje i razvija se bez preterane zaštićenosti i brige o tome da li će se fleka sa odeće skinuti.
Ukoliko napolju pada kiša, deca ostaju unutra da crtaju, boje i slobodno se igraju. To je vreme kada obično roditelji počinju da dolaze po svoju decu i jedno po jedno odlaze kućama.
Na kraju treba pomenuti da postoji razlika između privatnog i državnog produženog boravka, kao i u svim drugim institucijama.
Početna zamisao je ista, međutim, imajući u vidu ekonomski interes i konkurenciju, privatni boravak ponekad više usluga, bolju organizaciju i opremljenost prostora. Radi i za vreme raspusta, tokom kojeg se organizuju razne radionice i kreativne aktivnosti.
Ukoliko spadate u kategoriju roditelja koja veći deo dana provodi na poslu, ne oklevajte da isprobate i opciju produženog boravka, čak i onda kada ima ko da pričuva vaše dete. Ipak je to mesto gde se uče socijalnim i drugim veštinama, a pritom ne moraju ići svakog dana ili nedelje.
Autor: Elizabeta Aleksov, učiteljica u produženom boravku