Док друге земље улажу све већи део државног бруто производа у образовање, код нас је тај проценат све мањи, односно улагање у образовање пада, рекао је професор доктор Александар Бауцал, гостујући у Утиску недеље.
„Ја не видим да ми као друштво уопште рачунамо на образовање. Чини ми се да срљамо низбрдо веома дуго, а некако смо поприлично весели у том аутобусу који се котрља низ то брдо, а у њему је и будућност наше деце. Ми, дакле, нисмо тај образовни систем направили за неке марсовце, па да кажемо шта нас брига за те марсовце. То су деца коју ми сваког јутра испратимо из куће и кажемо им, на пример, ‘леп дан’ или ‘лепо се проведи’. И често се питам како ми, одрасли, изгледамо у очима те деце? Када ми знамо где они иду, знамо каква је атмосфера у школама, знамо шта се тамо дешава, а опет, сваког дана одлучимо да се не бавимо образовањем.“ – казао је Бауцал.
У садашњим школама, додаје професор психологије, сви су несрећни. Сви долазе као по казни и ту се нико не осећа добро. А школовање и образовање је, истиче, најлепша, најплеменитија професија.
– Шта има лепше од тога да ви помажете неком младом бићу да постане добар човек и да вас носи у својој души целог живота. Ми, дакле, причамо о таквој професији, коју смо свели на неки тамни вилајет из ког сви гледају само да оду и да се кући врате са читавом главом. У таквој атмосфери, микро решења попут доношења нових правилника или ситних измена неких постојећих додавањем чланова, ништа од тога не може да промени стање. Ми морамо да засучемо рукаве и да се ухватимо основног проблема – Како вратити живот у школе. – објашњава Александар Бауцал, професор психологије на Филозофском факултету и један од покретача Мајске платформе.
Како каже, има ствари за које не треба много новца, али јесте потребно да се власт одрекне механизма да поставља своје људе на место директора школа.
– Ако би школа, наставници, родитељи, ученици могли да бирају особу која ће да их води, директора који ће бити центар заједници и омогућавати јој да пронађе решења за проблеме, који познаје ту школу и добро комуницира са свима у њој. Таквих директора ИМА и ви видите како је та школа потпуно другачија и њој не треба никакав протокол када се појави вршњачко насиље. Јер имате нормалне људе који кажу стани, то нећемо да се дешава, дајте да поразговарамо, па се ствари решавају. Такве школе се разликују.
Говорећи о проблемима у образовању, Александар Бауцал подсећа да су нам, пре 10 или 15 година, када је просвета у питању, углавном тема биле оцене или програми у школама. У последње време, ми се углавном бавимо егзистенцијом наставника и насиљем.
– Већ 20 година смо паркирали образовање на слепи колосек и проблемом се не бавимо, а ствари се драматично погоршавају. Нама је данас тема како наставник и ученик да преживе школу. Овако како ствари иду, ми ћемо завршити у систему где ћемо имати лоше државне школе које ће више личити на оне америчке које су тамо у предграђима, као у филмовима и имаћемо малу мрежу приватних школа где ће децу школовати политичари и богати. Дакле, не да је задње време него ако проблем не почнемо да решавамо данас, биће он тешко решив. Ми, дакле, прво морамо да вратимо нормалност у школе, да наставници и деца тамо буду срећни, па онда да причамо о програмима и осталим стварима. – казао је проф. др Александар Бауцал у Утиску недеље.
Bravo profesore!
Potrebno je da se bavimo i opterećenošću đaka u današnjoj školi, brojem časova, izmišljenim predmetima koji su tu zbog toga da nastavnici imaju normu i da budu čuvari dece čiji roditelji rade od „jutra do sutra“… A gde je još i gradivo, koje kao da ih u osnovnoj školi, priprema za doktorate…
Kako u takvu školu da odlaze i vraćaju se srećna?
Kako da pohađaju sportove, časove jezika, muzike i da uopšte imaju dodatna interesovanja?
Srdačan pozdrav u nadi daće Vas čuti oni koji odlučuju i svemu, a veze sa stvarnim životom u današnjoj školi nemaju!
Bravo za stav, profesore Baucal! Samo je poražavajuće da je takvih direktora, kakvih opisujete da treba da budu, malo!!! Ne veliku žalost, politika je umešala svoje maligne prste u svaku poru ovog društva, a najmanje je smela da to uradi školstvu! Čak i oni koji mogu nešto da urade bivaju umrtvljeni besmislom! Nadvio se oblak bespomoćnosti i prevladava utisak da smo kao riba na suvom sa osećajem da nam sve više vređaju inteligenciju i „teraju“ da ništa ne radimo, jer se svaka inicijativa ocr/eni kao najveći neprijateljski čin – treba da se uradi nešto!