Prof. Begovac, dečji psihijatar: Deca koja pate od depresije su nezainteresovana, s napadima plakanja, često i poremećajem spavanja i jela

oktobar 3, 2023

Profesor Ivan Begovac, načelnik Zavoda za dječju i adolescentnu psihijatriju i psihoterapiju na KBC-u Zagreb, govorio je za portal Telegram.hr o temi depresije kod dece.

Kako je objasnio, u istoriji dečje psihijatrije dugo se podržavao pogrešan mit da deca ne mogu imati depresiju. “Smatralo se da su ona mala i nesposobna da imaju psihičke poteškoće”.

Međutim, Rene Spitz, američki i austrijski psihoanalitičar, u svojim pionirskim radovima neposredno nakon Drugog svetskog rata objasnio je da je to i te kako moguće. Pritom je upozorio na “anaklitičku depresiju” kod sasvim male dece, a koju danas nazivamo ego-depresijom. Kod te vrste depresije primarno dominira osećaj bespomoćnosti, nemoći i besmisla.

Foto: Canva

Deca koja imaju anaklitičku depresiju su pasivna, nezainteresovana, s napadima plakanja, poremećajima ritma budnost-spavanje, poremećajima u ishrani, sklonija su infekcijama. Povremeno i danas, upozorava profesor Begovac, može dominirati taj pogrešni mit, da deca ili adolescenti ne mogu imati depresiju, mada je sada već opšte priznato da ona postoji.

Kako izgledaju simptomi

Načelno, tvrdi profesor Begovac, i kod dece i adolescenata postoje osnovni simptomi u vidu poremećaja raspoloženja i aktivnosti, psihomotorike i nagona, kao i poremećaji forme i sadržaja mišljenja.

“Osim ovih osnovnih, mogu postojati i drugi različiti simptomi. Klinička slika depresije kod predškolskog deteta manifestuje se labilnim raspoloženjem, iritabilnošću, dete se retko raduje. Ima tužan izraz lica, smanjenu mimiku i gestove, manjak interesa u aktivnostima. Također i inhibicijom u igri te manjkom verbalizacije i fantazijske aktivnosti igre i kreativnosti”, ističe profesor Begovac i napominje da dodatno mogu biti prisutni difuzni strahovi, poremećaj socijalne interakcije, poremećaji jedenja, enureza i enkopreza…

“Kod osnovnoškolskog deteta uzrasta od 7 do 12 godina, ono se manifestira depresivnim raspoloženjem, iritabilnošću, osećajima dosade, apatijom, manjkom spontane motorike, verbalizovanjem tužnog raspoloženja, uz loše samopoštovanje”.

Koji su koraci do dijagnoze

Kod adolescenata su, napominje profesor Begovac, tipični depresivno raspoloženje i drugi poremećaji raspoloženja. “Vrlo je izražen manjak energije, anhedoničnost, nemogućnost uživanja u uobičajenim situacijama, usporenost psihomotorike, depresivne nihilističke ideje ili osećaji krivice. Kao dodatni simptomi prisutni su socijalno povlačenje, rizično ponašanje, te samopovređivanje”.

Na pitanje kako se postavlja dijagnoza depresije kod dece i adolescenata, profesor Begovac odgovara da se danas depresija utvrđuje uobičajenim metodama u dečjoj psihijatriji i sastoji se, kao i kod drugih dijagnoza, od niza koraka.

“Svakako je najvažniji prvi psihijatrijski intervju koji sprovodi edukovani dečji psihijatar. Temelj intervjua je empatijsko razumevanje. Prvi intervju često ima motivacionu i terapijsku dimenziju, dok se u kasnijim razgovorima prelazi na konkretna dijagnostička pitanja. Dakle, na početku je najvažnije uspostaviti dobar terapijski savez, kako s detetom ili adolescentom, tako i s njegovim roditeljima,” napominje profesor Begovac.

Razgovor s detetom je najvažniji

U razvoju depresije kod dece sudeluju različiti faktori koji onda zajedno deluju kao jedan zajednički mozaik uticaja. Profesor Begovac kaže da po sredi mogu biti predisponirajući genetski faktori, ako recimo neko u bližoj rodbini takođe ima depresivni poremećaj. “Ali i predisponirajuće crte ličnosti, a mogu biti prisutni i spoljni faktori, na primer, neposredno disfunkcionalno porodično okruženje, koje može biti nepovoljno za dete. Neposredni okidači mogu biti neka razočaranja, osećaj odbacivanja od vršnjaka, osećaj školskog neuspeha, prekid emocionalne veze…”.

Na početku lečenja najvažniji je razgovor s detetom. “Bitno je da dete može da iskaže svoje osećaje depresije. Nekada je važno samo slušati, nekada je već i to dovoljno. Ne moramo odmah žuriti s davanjem saveta, kako se to možda previše naglašava u nekim psihološkim priručnicima. Ako dete shvati da su ga drugi razumeli, koji je njegov osećaj, ili problem, to je već dovoljno u prvim koracima,” ističe profesor Begovac i dodaje da s decom treba razgovarati otvoreno.

Pritom je važno da se odrasli prilagode njihovom doživljavanju emocija i toku misli. “Ne treba izletati s nekim rečenicama poput: “Pa imaš sve u životu, kako možeš da budeš depresivan.” ili “Pa to je samo pubertet, brzo će proći.”

Nakon anksioznih poremećaja depresivni su problemi najčešći. “Prevalencija depresije je kod predškolske i školske dece do 2 posto, dok je kod adolescenata do 8 posto. Čini se da trenutno u svetu postoji trend porasta depresije kod dece i adolescenata, što se povezuje s pandemijom kovida 19.

Manje uočljivi u okruženju

Depresivna deca su, govori profesor Begovac, i inače manje uočljiva nego hiperaktivna deca koja se ističu. Zbog toga treba pripaziti kod vrlo tihog i dobrog deteta u školi jer se oni manje zapažaju. “S druge strane i deca koja su iritabilna ili imaju problema s regulacijom svoje agresivnosti, s agresivnim ispadima, takođe mogu imati i depresivne osećaje. Bitno je pri tome i da se roditelji ne okrivljuju, ako im je dete depresivno”, napominje profesor Begovac.

Lečenje

Depresija se može lečiti, upozorava profesor Begović, i ne treba širiti nihilističke stavove. “U prvi plan dolaze psihosocijalne intervencije, a može slediti i medikamentozno lečenje. Najčešće psihosocijalne intervencije jesu kognitivno-bihevioralne metode, kao i psihodinamske metode lečenja”. Kognitivno-bihevioralne intervencije obuhvataju znanje o bolesti, strukturiranje svakodnevice, nadvladavanje neaktivnosti, poboljšanje socijalnog ponašanja, poboljšanje komunikacije i interakcije s drugima, prepoznavanje, provera i korekcija disfunkcionalnih kognitivnih stajališta.”

Kod manje dece koristi se i terapija igrom, crtanjem, a cilj je osnaživanje ega deteta. Kod adolescenata obično se više fokusira na pitanja “unutrašnje autonomije”, kao razvojnog zadatka. U lečenje se takođe uključuju i roditelji jer porodične terapije mogu biti vrlo korisne.

Nekada je nužno prepisati lekove

Često se koristi kombinacija psihosocijalnih intervencija, uz dodatno medikamentozno lečenje. Oba pristupa su danas integrirana.

“Nekada je dodatno psihofarmakološko lečenje nužno, i ne treba se libiti koristiti ga. Od lekova, najčešće se upotrebljavaju inhibitori ponovnog skladištenja serotonina. Deca ne mogu da postanu zavisna od tih lekova, i često beležimo njihov pozitivan učinak na funkcionisanje adolescenata s depresijom”.

Ceo tekst: Telegram.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama