Били штрајкови и протести просвете. Власт је, ипак, остала чврста у намери да учитељима и наставницима покаже где им је место, па су бескомпромисним ставом намештени у рационални део буџета, критиковани да својим неразумним захтевима покушавају срушити монетарну стабилност, саветовани да се стрпе још неко време и буду свесни како су неопходни, па сходно томе, остану светионик ентузијазма.
Родитељска и свака друга јавност се поделила на оне који подржавају школу и оне који би јој укинули и оно што сада има јер у разредима виде само нерад, бахатост и радну недељу од двадесет сати. Јер, кад у овој земљи нико нема, кад други морају радити по четрдесет сати, одакле право учитељу да нешто захтева. На страну то што ови ставови почивају на погрешним премисама, на страну и стање општег сиромаштва у коме је комад у туђој руци увек већи, на страну све…
Где су деца?
Да ли јавност уопште наслућује потребу за бољом школом због те деце?
Да ли у захтевима њихових учитеља, наставника и васпитача чује и остале захтеве, или је, засута изјавама са телевизије, заборавила да је у школама све мање наставника, теткица, да су деца преоптерећена, да је администрација важнија од лекције?
Да, све је то заборављено. Остала је у рингу само плата. И понижавајуће пребирање по новчанику, статусу и достојанству учитеља.
Међутим, испод целог метежа десиле су се неке ствари које су једнако важне, али су прошле испод радара. Да ли су се намерно појавиле баш у овом тренутку? Остаје нам да сумњамо.
Министарство је у време штрајкова поносно промовисало националну читанку. Затим је сасвим тихо, готово илегално, гурнуло пројекат Здравитас. А једно друго министарство се огласило са мерама за очување ћирилице. Свака од ове три ствари је опасна, може бити дугорочно штетна, а улази у школе и наше друштво пузећи по деценијским пукотинама у систему.
Појавила се национална читанка за први и други разред. Ускоро ће је бити и за остале. Учитеље и наставнике нико ништа није питао. Није било ни анализе шта је то деци потребно за подизање националне свести, који је то правац који желимо да, као друштво, заузмемо. У једној заједници која деценијама лута између истине и фељтонских објава, где се патриотизам пумпа по политичким потребама владајућих гарнитура, где се обични људи препиру око неоспорних историјских чињеница јер имају своје мишљење утемељено на напабирченим гласинама, објављен је уџбеник без темељног учешћа стручних људи. И сада се он по разним приредбама весело представља као решење свих проблема, а наставници се питају шта да раде са њим. Јер деца већ имају уџбенике из предмета које третира и овај нови, назван националним.
Те уџбенике је акредитовало исто ово министарство, урађени су по важећем државном плану и програму. Да ли то значи да се држава повлачи из већ одобреног без законске процедуре која је потребна за измену и допуну наставног плана, укида оно што је сама прописала и доноси једно општеважеће мишљење, уведено на молбу политичког врха? Не, не значи. Држава једноставно нема никакав план. Све је то вашарска опсена. Сви садржаји националне читанке у школама већ постоје. Сви промовисани циљеви у школама се већ остварују. Само министарство то не зна, па, уместо да унапређује постојеће, да сарађује са наставницима и уважава њихово знање и стручност, оно подилази политичком мејнстриму.
Затим се у јеку штрајка појавио пројекат Здравитас. Ничим није најављен. Само је освануо у виду декрета. Директорима и наставницима је наређено да се имају логовати на дату платформу до одређеног датума, учитати податке својих ученика и присуствовати онлајн обукама. Родитељи нису обавештени. Никоме још није јасно чему ће ти подаци служити, ко ће их читати, ко ће се њима служити. Додуше, обећана је заштита података. А они су врло осетљиви јер се тичу здравственог стања деце. После првих сумњичавих питања, стигао је одговор да родитељ може одбити регистрацију свог детета, али и став да разредни старешина, и поред тога, мора ученика на платформу уписати. Опет парадокс! Просветни синдикати се буне, све је више наставника који одбијају учешће. Али пројекат и даље тече. Прве обуке су већ почеле.
Хајде да покушамо веровати у добру вољу и племениту намеру надлежних који желе да прате здравствено и физичко стање наше деце. Али…у земљи где се манипулише подацима, где је заштита података о личности на рудиментарном нивоу и зависи од добре воље неког службеника, ја не желим да цела нација зна колико моје дете може да скочи удаљ, када је имало вирус, да ли расте у складу са прописима или одступа у интелектуалном развоју. На крају, све што подразумева Здравитас, школе већ раде од кад постоје. Интересантно је напоменути и следеће: о Здравитасу се у јавности не прича. Надлежни ћуте. Зашто? Ако им је манир да сваки свој корачић у школама прикажу као епохални подухват?
Осим ове две новине за унапређење просвете, десила се још једна громогласна и емотивна обзнана: увиђање да нам је угрожена ћирилица. Зато ће се уложити средства за набавку ћириличних тастатура за све државне службе, а библиотеке ће прекинути са откупом књига које су штампане латиницом. И ова фантастична замисао је промовисана по свим телевизијама, објашњења је давао министар лично истичући наш национални интерес. И не би ту било ништа спорно када не бисмо живели у земљи у којој ти и за одлазак у тоалет треба знање језика. Сви називи продавница, производа, фестивала, етикета на одећи, рекламних слогана написани су на енглеском. Није поштован чак ни званични језик земље у којој постоје, а камо ли писмо. Само наш министар то не види. Заштита ћирилице неће кренути логичним путем, од доследне примене закона, од системског знања о језику, од натписа на сапуну и излогу, већ од тастатуре неког службеника који се сада мучи са јотованим гласовима и од ћушке за издаваче, нарочито оне мање који једва натежу крај са крајем.
На крају, све ове приче ми личе на један виц о сиромаху који је ухватио златну рибицу, па пожелео богату кућу и обиље хране. Око треће жеље се мучио и на крају тражио још једну векну хлеба. Јер, неко је сиромашан новчано, па је због тога немушт, а неко духом, па је зато бахат. Ни један не досеже даље од свог света. Тако и наша министарства и сви надлежни који се баве децом и стањем нације. Немају појма о правом стању ствари у школи и друштву, ни о суштини проблема. Нити о томе желе да разговарају са онима који то знају. На све вапаје просвете о проблемима у школи, они напишу националну читанку. На жалбе о преопширној администрацији, они ишпартају Здравитас. У кошмару друштвених подела они бране ћирилицу на тастатури и у библиотеци. Жалосно је што на све предлоге и потребе реагују као онај сиромашак из вица. Гурну нам још једну векну хлеба јер других ствари не могу да се сете. Или можда и могу, али не смеју, или неће. Јер се на крају поставља питање ко плаћа све ове пројекте. Национална читанка се деци дели бесплатно. Нова платформа доста кошта, као и њено одржавање, ажурирање. Ћириличне тастатуре нису скупе појединачно, али треба их много. Зар то не угрожава сиромашну државну касу? Или за светле циљеве ништа није скупо осим плата наставника? Они, изгледа, нису део пројекта. Већ сметња. Они знају да се домовина брани „знањем и лепим васпитањем“, а не поделама на добре и лоше момке. Не штити се национални дух јефтиним политичарењем, већ дубоким увиђањем ко смо, где идемо, када мислимо да ћемо стићи и на који начин. А кад незналици спочиташ да је незналица, он се љути, нарочито када му даш власт. Зато је просвета каменчић у удобној ципели свеопштег немања свести. А кад ти се камен испречи на путу, ти га шутнеш.