Проф. др Бојанин, наш најцењенији дечји психијатар, врло често говори о томе на који начин школа какву познајемо утиче на децу, а у својој књизи „Школа као болест“ ту тему је врло детаљно обрадио.
У емисији Агапе говорио је и о дечјој потреби за игром и томе да је сасвим природно што они нису у стању да задовољство игре одгоде зарад неког будућег добра које им се обећава уколико буду вредни и марљиви ђаци.
На питање водитеља Александра Гајшека како то постићи, како навести дете да одгоди задовољство игре и гледања телевизије и седне да учи, а да то није терање и присила, проф. Бојанин даје одговор који, сигурни смо многи родитељи неће волети да чују:
„Ви то већ кад питате, значи да вам је то дете досадно. Нисте се никад заиграли тако да ту игру претворите у некакву мудрост. Јер мудрост је кад дете научи да је један штапић већи, а други мањи. Кад ставите два једнака штапића један поред другог, па један померите мало лево или десно и питате дете који је штапић дужи. То су игре које дете игра с другом децом. И ако му ми тако постављамо задатке и проблеме, никад неће бежати од књиге. Чим бежи од књиге ми смо све изгрешили.
Другачији су буквари данас него што су били у наше време и то је јако фино. Али ми не следимо то. Не следимо оно што можемо из свега тога извући да би деца лакше учила. Математика у другом, трећем разреду треба деци да буде игра, као мачки с репом. А ми смо, уместо да учи до сабира и одузима до 20, одмах пожурили да научи до 100, до 200. Није проблем да он научи да сабира до 200, него је проблем како да се пробије та десетица и да дете то стварно и разуме.
Ја не видим данас да један учитељ који ради с децом познаје и Коменски метод и Монтесори метод и све остале па да их онда примењује у зависности од детета. Као што ја као лекар познајем више врста лекова за депресију и не одговара сваки лек сваком пацијенту. Уместо тога, сви раде фронтално, на исти начин са свом децом, као да су та деца сва једнака.
Знате, живот је озбиљна ствар. И ми не можемо живот и биологију административно уређивати. Ни државну, ни породичну, ни личну. Али то, кад ће које дете успети нешто да научи, мораш пустити децу, па ићи за конфигурацијом те деце са својим захтевима.“ – одговор је доктора Бојанина.
Svaka cast doktore.Maksimalno sam saglasan sa vama.Ja ovo vec odavno pricam.Deca trebaju da budu deca,a ne da ih prilagodjavamo sistemu koji ce da ih samo eksploatise.Deca su nesrecna i preopterecena.Ova skola i sistem nemaju smisla.Ubija deciji duh.Stalno ij grde i kinje u skolama.Nema tu nikakve ljubavi za njih.Oni to osete pa ne vole.A profesori i nastavnici su za ciglane a ne za skole.Teski teoreticari.Sve su naucili napamet.Ne znaju nista da objasne.Nisu uopste kreativni.Uzas.Zao mi je dece.A najgore sto ce izaci iz toga na neki nacin osteceni.
Какав бре Коменски? Само теоретишете! Лепо им одузмете мобилне телефоне, а онда законом дозволите родитељу да васпитава своје дете и проблем је решен. Шта вреди користити којекакве дидактичке методе када деца не слушају ништа. Е сад ћете рећи да је до нас, да их анимирамо… Ја предајем стручни предмет и не могу да правим луткарску представу већ предајем конкретне ствари. Мислим да људи који никада нису ушли у учионицу или су то давно радили, само теоретишу. А сваки семинар подразумева даду деца дивна, да је све савршено.
Konačno neko pametan.
Ne treba tako negativno govoriti o školi i nastavnicima.
Većina se trudi da svoj posao uradi na najbolji način. uvijek je bilo nezainteresovane i lijene djece, kao i marljivih učenika.
Nije nastavnik tu da ispunjava želje roditelja i oslobodi ih briga o njihovom vlastitom djetetu.
Kod nas je greška što osnovna škola traje 9 godina. Trebalo bi je spustiti na najviše šest. Ovako se 9 godina zapostavljaju oni koji vole školu, a muče oni koji je ne vole iz različitih razloga.