Prof. dr Bojanin, naš najcenjeniji dečji psihijatar, vrlo često govori o tome na koji način škola kakvu poznajemo utiče na decu, a u svojoj knjizi „Škola kao bolest“ tu temu je vrlo detaljno obradio.
U emisiji Agape govorio je i o dečjoj potrebi za igrom i tome da je sasvim prirodno što oni nisu u stanju da zadovoljstvo igre odgode zarad nekog budućeg dobra koje im se obećava ukoliko budu vredni i marljivi đaci.
Na pitanje voditelja Aleksandra Gajšeka kako to postići, kako navesti dete da odgodi zadovoljstvo igre i gledanja televizije i sedne da uči, a da to nije teranje i prisila, prof. Bojanin daje odgovor koji, sigurni smo mnogi roditelji neće voleti da čuju:
„Vi to već kad pitate, znači da vam je to dete dosadno. Niste se nikad zaigrali tako da tu igru pretvorite u nekakvu mudrost. Jer mudrost je kad dete nauči da je jedan štapić veći, a drugi manji. Kad stavite dva jednaka štapića jedan pored drugog, pa jedan pomerite malo levo ili desno i pitate dete koji je štapić duži. To su igre koje dete igra s drugom decom. I ako mu mi tako postavljamo zadatke i probleme, nikad neće bežati od knjige. Čim beži od knjige mi smo sve izgrešili.
Drugačiji su bukvari danas nego što su bili u naše vreme i to je jako fino. Ali mi ne sledimo to. Ne sledimo ono što možemo iz svega toga izvući da bi deca lakše učila. Matematika u drugom, trećem razredu treba deci da bude igra, kao mački s repom. A mi smo, umesto da uči do sabira i oduzima do 20, odmah požurili da nauči do 100, do 200. Nije problem da on nauči da sabira do 200, nego je problem kako da se probije ta desetica i da dete to stvarno i razume.
Ja ne vidim danas da jedan učitelj koji radi s decom poznaje i Komenski metod i Montesori metod i sve ostale pa da ih onda primenjuje u zavisnosti od deteta. Kao što ja kao lekar poznajem više vrsta lekova za depresiju i ne odgovara svaki lek svakom pacijentu. Umesto toga, svi rade frontalno, na isti način sa svom decom, kao da su ta deca sva jednaka.
Znate, život je ozbiljna stvar. I mi ne možemo život i biologiju administrativno uređivati. Ni državnu, ni porodičnu, ni ličnu. Ali to, kad će koje dete uspeti nešto da nauči, moraš pustiti decu, pa ići za konfiguracijom te dece sa svojim zahtevima.“ – odgovor je doktora Bojanina.