Проф. др Бојанина, наш најцењенији дечји психијатар, врло често говори о томе на који начин школа какву познајемо утиче на децу, а у својој књизи “Школа као болест” ту тему је врло детаљно обрадио.
У емисији Агапе говорио је и о дечјој потреби за игром и томе да је сасвим природно што они нису у стању да задовољство игре одгоде зарад неког будућег добра које им се обећава уколико буду вредни и марљиви ђаци.
На питање водитеља Александра Гајшека како то постићи, како навести дете да одгоди задовољство игре и гледања телевизије и седне да учи, а да то није терање и присила, проф. Бојанин даје одговор који, сигурни смо многи родитељи неће волети да чују:
“Ви то већ кад питате, значи да вам је то дете досадно. Нисте се никад заиграли тако да ту игру претворите у некакву мудрост. Јер мудрост је кад дете научи да је један штапић већи, а други мањи. Кад ставите два једнака штапића један поред другог, па један померите мало лево или десно и питате дете који је штапић дужи. То су игре које дете игра с другом децом. И ако му ми тако постављамо задатке и проблеме, никад неће бежати од књиге. Чим бежи од књиге ми смо све изгрешили.
Другачији су буквари данас него што су били у наше време и то је јако фино. Али ми не следимо то. Не следимо оно што можемо из свега тога извући да би деца лакше учила. Математика у другом, трећем разреду треба деци да буде игра, као мачки с репом. А ми смо, уместо да учи до сабира и одузима до 20, одмах пожурили да научи до 100, до 200. Није проблем да он научи да сабира до 200, него је проблем како да се пробије та десетица и да дете то стварно и разуме.
Ја не видим данас да један учитељ који ради с децом познаје и Коменски метод и Монтесори метод и све остале па да их онда примењује у зависности од детета. Као што ја као лекар познајем више врста лекова за депресију и не одговара сваки лек сваком пацијенту. Уместо тога, сви раде фронтално, на исти начин са свом децом, као да су та деца сва једнака.
Знате, живот је озбиљна ствар. И ми не можемо живот и биологију административно уређивати. Ни државну, ни породичну, ни личну. Али то, кад ће које дете успети нешто да научи, мораш пустити децу, па ићи за конфигурацијом те деце са својим захтевима.” – одговор је доктора Бојанина.