Психијатар Светомир Бојанин о васпитању: Циљ родитеља није да буде ред, него да дете зна за ред
‘Питају људи шта да раде кад дођу гости, а деца им скачу по глави и уопште неће да слушају. Или када их воде у продавницу, а дете почне да се ваља по поду и вриштити како би му мама купила нешто’, каже др Светомир Бојанин и открива како да до таквих ситуација не дође.
Проф. др Светомир Бојанин, један је од утемељивача неуропсихологије развојног периода, познати дечји психијатар и аутор више књига и уџбеника на тему раног развоја и школе.
Књиге су пуне драгоцених савета за родитеље, а ево и шта он каже о феномену слушања и послушности код деце, као и због чега деца имају изливе беса на јавним местима или пред гостима:
„Феномен слушања код деце је запостављен, деца су све више бића гледања. Зато им је закржљала и машта и послушност, зато више не доживљавају свет по правим вредностима. Оно што видимо је јаче од оног што чујемо.
Дете најпре доживљава свет визуелно, али онда треба постепено и све више уводити код њега и оно што може да сазна и слушањем, тако разумева свет око себе и самог себе. Треба му зато пуно причати, а онда му дати да то репродукује тако што ће цртати јер, тако развија своје ментално и асоцијативно поље. Одатле потиче и реч послушност, морамо прво слушати, да бисмо чули.
Најбоље би било избацити ТВ и игрице из куће. ТВ је постао бејбиситерка данас. Ако дете више воли да гледа цртаће него да иде са тобом у шетњу, изгубио си битку, негде си погрешио.
Треба живети са децом природно, треба их укључивати у живот, треба имати слуха за њих, треба им се стално посвећивати, бавити се њима. Онда нема пропуста, нема размажености.
Питају људи шта да раде кад дођу гости, а деца им скачу по глави и уопште неће да слушају. Или када их воде у продавницу, а дете почне да се ваља по поду и вриштaти како би му мама купила нешто.
Тај проблем се не решава тада!
Ако природно живимо са њима, ако смо се на време и у довољној мери бавили њима, ако знају колико су нам важни, тих размажености неће бити. Ако си га навикао да му купујеш пажњу поклонима – а то је највеће зло за дете – онда ће оно у продавници тражити да му нешто купиш јер му је то замена за љубав и пажњу. Оно тад не тражи кекс, него твоју пажњу, а ти га грдиш или тучеш због кекса. Да си му поклонио довољно пажње и припремио га на тај одлазак у продавницу, не би до тога ни дошло.
То значи да му на време објасниш да не може сваки пут нешто да добије, да мама нема толико пара, али га мама зато води у шетњу и прича са њим, што је пуно значајније. Ако дете није добијало адекватну пажњу, онда ће је грабити од других људи, нпр. гостију.
Преко поклона се лепо може објаснити деци значај неког догађаја, празника. За мале празнике ће добијати мале поклоне, за велике празнике велике поклоне. Посредно му се ставља до знања значај неког празника, али му се, наравно, и објашњава све то.
За децу је важније какав пример гледају у кући него шта им причамо. Ако дете пише домаћи, а мајка кува и каже оцу за комшију: „Види какву је кућу подигао! Нема дана школе, али зна како се живи!“ – какву поруку мајка шаље детету у том тренутку?
Никако не треба кажњавати децу, а најмање батинама. Тај бол који смо му нанели ће створити мржњу код њега, а не жељену реакцију или промену начина понашања. Ако смо са њим живели природно, бавили се њиме, ако има стално нашу пажњу и љубав, оно неће бити неваљало, неће бити потребе за батинама и кажњавањем. Боље је тад причати о својим емоцијама.
Ако нас дете воли, ако је послушно (послушност која долази из љубави, не из страха), оно ће пре разумети ако му кажемо да нас је нешто повредило (не у смислу набијања њему кривице) – него ако га ударимо. А ако смо га повредили батинама, нанели му бол, оно неће моћи да се саосећа са нама.“