Шта утиче на смањење самопоуздања детета

мај 7, 2019

Мало дете изграђује себе и своје самопоштовање на основу реакција родитеља. Људи са ниским самопоуздањем јесу људи чији су родитељи сматрали да је хвалити дете у принципу неправилан приступ, или су се пак заносили поправљањем дечјег понашања (које је готово увек проблематично), критиковали не само понашање као такво, већ су и упућивали критике на личност детета: “Чим си учинио нешто лоше — ти ниси добар.”

Отидите на дечије игралиште и чућете како тамо нека бака — и то она која воли! — говори из срца: “Ти си лош дечак! Не волим те више!” — због тога што је дечак некога тамо пецнуо или гурнуо.

Плашећи се да хвале дете, родитељи понекад мисле да на такав начин спречавају код њега развој гордости, а да подстичу развој смирења. Али, то често доводи до управо обрнутих резултата: не видећи позитивних оцена за своје понашање, дете дубоко у себи не може са тим да се помири. То се тада често претаче у изопачени, нпр. бунтовни, или обрнуто, у патолошки страшљив облик понашања, у непрестано упоређивање себе са другима.

На основу проучавања од стране психолога Екатерине Бурмистрове, родитељи под смирењем детета понекад подразумевају беспоговорну послушност или када се дете плаши да изрази своје мишљење, или пак покушавају да га васпитају помоћу насиља: „Сусретала сам се са случајевима када су покушали да му усаде смирење батинама и грдњом: “Смири се, твој грех се зове гордост”, — али, таквим начином васпитања се пре може однеговати увређеност и озлојеђеност него нешто друго. Смирење се не сме натурати — њему се може научити само на примеру сопственог живота.

На смањење самопоштовања детета веома снажно утиче и његово упоређивање са вршњацима који су од њега способнији, послушнији, вреднији итд. По Екатерини Бурмистровој: „Сви се људи рађају са различитим способностима. Упоређивање са другима увек рађа осећање да код тебе није све у реду. Упоређивање детета могуће је само са њим самим — данашњег са јучерашњим. Дете не треба да сумња у то да је са њим све у реду, да је он најбољи за своје родитеље — нпр. да је он најбољи старији син који постоји! Сматра се нормалним да дете у предшколском узрасту треба да има чак и високо самопоштовање, наравно – не без граница. Потом, када дете пође у школу где оно за учитељицу неће бити најбоље, где ће морати да успоставља односе са другарима из разреда, да напредује у свим предметима, то самовредновање ће се кориговати. Дете ће само увидети за шта је способно. Тако ће његова, у почетку, повишена оцена сопствених вредности и способности одиграти улогу заштитног оклопа који га чува од наглог падања мишљења о својим способностима. Таквом ће детету бити лакше да учи”.

По протојереју Борису Левшенку: „На основу свог педагошког искуства, уверио сам се да је веома важно не само указивати на недостатке, већ и запажати врлине, притом, не само код деце већ и студената, па и код одраслих. Увек је боље одушевити се оним што је човек нешто здраво усвојио, да је нешто савладао, а ако нешто пак није успео, исказати саосећање у вези са тим. Дешава се да ће следећег пута особа то урадити десет пута боље”.

Улазећи у доба пубертета дете са ниским самопоштовањем може постати или плашљиво, или агресивно — „напорно”.
По Екатерини Бурмистровој: „Управо таква деца упадају у лоша друштва. Њима одговара било која заједница у којој су прихваћени. Они мисле да нису довољно добри да би бирали, те дакле, ако су изабрали њих — с тим се мора сагласити. Тада им је већ много теже помоћи него малишану-предшколцу”.

Директор дечијег дома у граду Нерхете, протојереј Андреј Вороњин, осмислио је свој метод рехабилитације такве деце: „Како би се код ”напорне“ деце обликовала адекватна представа о самима себи треба их поставити у некакве екстремне услове. Док човек не доживи такав унутрашњи потрес, његово схватање о свету, другим људима и о самоме себи је изузетно ограничено. Зато смо штићенике нашег дома повели у својеврсни поход. Са десетогодишњим дечачићима, били смо на Елбрусу, пењали се на Белуху, на Сабљу (Субполарни Урал), где је температура и до минус 30, минус 40. То је скијашки марш; само до планине иде се три дана, спава се тако што се закопава у снег…”

Одлазе само добровољно, но желећи увек више него што су у стању. Тек, после таквог похода деца се просто препорађају: „После десет дана тешког похода деца се препороде тако, како их, наравно, не можеш изменити ни за десет месеци. Раније, наша су се деца осећала као да су закинути за нешто у односу према другој деци. А ево, када одлазе у поход они се тада “усправљају” — схватају да они у овом животу понешто и могу. Старији почињу да се брину о млађима.”

Аутор Ина Карпова

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама