Autor popularne knjige „Prijateljski razgovori dečijeg psihijatra sa roditeljima i vaspitačima“, prof. dr Svetomir Bojanin poručuje roditeljima sledeće:
– Ako na policama knjižara tražite knjigu u kojoj ćete naći gotove recepte za vaspitanje mališana koji ,,garantuju” da će od dece postati ljudi i ako se budete doslovno držali tih uputstava vaš trud je uzaludan! Vaspitanje nije nauka sa pregršt formula nalik onima koje postoje u medicini ili farmaciji, nema recepta, jer dete se ne vaspitava rečima, već delima…
Koliko vremena roditelji treba da provode sa decom?
Ovo je večito pitanje na koje profesor Bojanin daje sledeći odgovor:
– Za decu je dovoljno da se po pola sata sa njima poigrate, ono što ona žele i dovoljno je da im pomognete oko domaćeg zadatka. Da ih ne grdite, nego da ih ohrabrite. Da razgovarate sa njima. Na primer, iako postoji problem, reći im:
– Sad si dobio jedinicu, ali biće bolje sutra. Ukoliko je još potrebno posvetite mu vreme da ga učite pisanju i čitanju ili već nečemu drugom. Dovoljno je to što imate godišnje odmore i da sa njima plivate, šetate… Dovoljno je da ih volite, da oni osećaju da ih vi volite. Da ih pomilujete kada prođete pored njih, a ne da bude ovako kao što mi priča jedan mali Saša. On mi kaže: “Dolazim kući, a mama i tata sede svaki za svojim pisaćim stolom i pišu. Pitaju me kako je bilo u školi. Ja kažem da je bilo dobro. Oni i dalje nastave da pišu, a ja odem u svoju sobu. I to je sve što ja znam o mojoj mami i tati. Saša je imao već 15 godina kada mi je to rekao. Prema tome, ne treba praviti nikakvu dramu oko toga da li se ima vremena ili nema vremena. Ne treba se oko toga svađati. Ako smo imalo ljudi koji se oslanjaju na svoju urođenu dobrotu i emociju naći ćemo način da pomognemo onima koji nas vole.”
Danas su knjižare prepune knjiga o vaspitanju, u javnosti se reklamiraju škole roditeljstva, a „lajf koučevi“ nas uče da živimo. Nakon gotovo sedam decenija bavljenja naukom o dečijoj duši, profesor Bojanin naglašava paradoks modernog doba –Nikada nije bilo više ,,kakopedija” i udžbenika iz popularne psihologije, a roditelji nikada nisu bili u većoj zabuni kako treba da vaspitvaju svoju decu. U odgonetanju ove ,,zagonetke”, naš mentor i saradnik nudi poređenje sa bršljanom: – Ako nema stabilno drvo oko koga se plete, bršljan će se plesti oko onoga, koga sam izabere.
– Tako je i sa decom, nastavlja profesor i priseća se svog profesora dr Vojina Matića koji je imao je običaj da kaže ,,Ako dete između igre sa dedom i televizora izabere crtane filmove, bitka je izgubljena.” Danas slušam na vestima da je tinejdžerka završila u hitnoj pomoći, jer je četiri noći uzastopce igrala video-igrice i dobila konvulzivne napade slične epileptičnim. Ako mi kao roditelji nismo interesantni deci, ona će naći druge idole. Problem je u tom što smo prestali da budemo njihovi uzori. Dajemo im video-igrice i mobilne telefone pre nego što progovore umesto da se igramo sa njima, i onda se čudimo šta se dešava.
Sve više je dece koja ne govore jer nemaju gde da čuju govor i sa kim da razgovaraju. Ta deca po ceo dan sede ispred ekrana, pa ih zato zovu ekranizovana deca. Ovoj deci se mora pomoći pre svega kroz savetovanje roditelja, kao i kroz program stimulacije progovaranja, terapiju igrom i kroz tretman pokretom.
Stevan Nestorov
Izvor: centarzalogopediju