Za Detinjarije, profesor Bojanin govori o nekim večitim roditeljskim temama – o tome šta je suština vaspitanja, kako biti dobar uzor svome detetu i kako postići da ono uči i radi sa radošću i interesovanjem:
Šta je vaspitanje? Postoji toliko “modela” vaspitanja koji nam se nude, da smo kao roditelji često zbunjeni i zabrinuti da nismo odabrali pravi način?
Nema naučnog vaspitanja i nema nikakve nauke o vaspitanju, to su obmane. Vaspitanje je naš normalan, emocionalni i spontani odnos sa našom decom. Veliki nemački filozof Gadamer, koji je umro pre nekoliko meseci, kad su ga pitali kako da najbolje vaspitamo decu, rekao je da je najbolje da vaspitavate sebe, pa ćete znati kako da vaspitavate i dete. A kad su ga pitali – kako da podižu decu da budu obrazovana, onda je rekao – obrazujte sebe i vaša deca će biti obrazovana! To je velika istina i meni vrlo smeta kada se daju recepti za vaspitavanje. Vaspitni proces je u stvari naš život. Kad nešto škripi, kad se ne osećamo dobro, onda se naravno, možemo savetovati i sa stručnjacima.
Šta znači posvetiti se detetu? Koja je prava mera te posvećenosti – kako da znamo da nismo preterali, i “polegli” po detetu, a da ga nismo ni previše zanemarili?
Mi kažemo da volimo našu decu, ali to se ne pokazuje na način što ćemo im nametati neke naše recepte i koncepte u vaspitanju.
Kad volimo decu onda se igramo sa njima kad su mali. Kad imaju 3-4 godine, tražimo da nam pomognu u kući, da nam dodaju krpu, da nešto urade, donesu, odnesu. To je jedno igranje za dete, a za nas je posao. Dete mora da nas upija kroz život. Niko još nije vaspitavao svoju decu uputstvima. Nijedan roditelj nije rekao svojoj deci da kradu, da se biju po utakmicama, a deca to sve rade.
Prema tome, reč je o jednom drugom kvaru u vaspitnom procesu. Ako se tata i mama svađaju, a onda kažu detetu da bude učtivo i da se ne svađa i da bude pristojno, to je besmisleno! Problem je u tome što se deca vaspitavaju gledanjem. Tu negde, do 10-11 godine, reči su vrlo malo prisutne u vaspitnom procesu. Dete gleda šta mi radimo. Gleda kako se nešto sagnemo da dohvatimo, kako sednemo, kako se osmehujemo, kako kažemo “dobar dan” kad dođemo kući ili ne kažemo. Gledajte kako vas imitiraju. Videćete mnoge stvari koje vam neće biti prijatne.
Ako se tata i mama svađaju, a onda kažu detetu da bude učtivo i da se ne svađa i da bude pristojno, to je besmisleno!
Ako nam je dete drago i ako ga volimo, onda se volimo i s njim igrati. Ono nam pomaže, to je za njega igra, i to je vaspitni proces.
Kako su dečaci i devojčice stariji, tako su i ozbiljnija njihova učestvovanja u pranju poda, u velikom spremanju, u spremanju ručka, u životu. Kad imate nekog ko stalno sedi za stolom i stalno uči ili nešto radi, i samo pomiluje decu kad prođu pored njega, neće biti da taj baš vaspitava svoju decu kako bi želeo.. Kad smo stalno van kuće, na poslu, na službenom putu, van vidnog polja deteta, onda ga ne vaspitavamo.
Šta znači “civilizovati” dete?
Dete mora da uđe u neku civilizaciju – naučiti kako se i kad peru ruke, kad su naši porodični praznici, znati kad se sedi za stolom ili ne sedi za stolom, mora ući u ono što mi jesmo. Ne možemo mi dete učiti nekakvoj civilizaciji izvan koje smo. Jer ako im vi niste u vidnom polju, biće im u vidnom polju likovi sa televizije. A tamo smo mi nekada gledali kaubojske filmove, gde se tačno znalo ko je razbojnik a ko je dobar, koga treba voleti, koga ne treba voleti. A dete voli pokret, voli akciju. Voli pravdu.
Međutim, u našim tv-serijama koje se prikazuju svake večeri, ne zna se više ko je razbojnik a ko nije. Ti razbojnici su nekad vrlo šarmantni, i deca se identifikuju sa onim koga gledaju. Prikazivati na primer fudbalske utakmice, pa kako se tuku navijači!
Šta će nama sad da mi gledamo taj incident? Pa nek gleda policija, a ne tata sa detetom koji navija za Zvezdu, na primer.
“Ako im vi niste u vidnom polju, biće im u vidnom polju likovi sa televizije”
Da li roditelji danas decu suviše guraju na razne aktivnosti, nekad i zbog krivice zbog toga što puno rade i malo im se posvećuju?
Toga je bilo uvek, i toga imate i tamo gde majke ne rade. Bitno je da to, što hoćemo da im damo – damo sa našim učestvovanjem i našim zadovoljstvom. Mi da ih vodimo na treninge, časove. Mi, kao roditelji, imamo neku našu koncepciju kako ga vaspitavati. A kada roditelji rade, onda postoji neka baka, postoji neko. A i kad ne postoji niko drugi osim tate i mame, ako tata i mama to vreme, koje provode sa decom – provode kvalitetno, neće biti ni problema. To znači – ako idu jedanput nedeljno negde zajedno, ako žive u harmoničnim odnosima, ako dete učestvuje u svemu, ima svoje zadatke kao i mama i tata… Problem je ako vreme sa decom ne provode stvarno sa decom. Neki kažu „Imamo sad i kuću, i deca svoju sobu i televizor, i neće da uče!?“ Pa neće da uče zato što ni tata ni mama ništa ne uče. Ne čitaju ni novine!
Imao sam jednog kolegu koji se razočarao puno u sebe. Preturajući sa ćerkom po njenoj biblioteci iz detinjstva, primetio je: „Au, šta si sve ti dobila za rođendan, a nikad nisi ni otvorila te knjige!“ „Pa i nisam,“ kaže ona „Kad sam ja dobijala od tebe na poklon za rođendan sve te knjige, ja sam uvek mislila da ćeš mi ti to čitati. A ti si uvek čitao samo nešto tvoje, nisi mene ni pogledao!“ To se tako ne radi. Možemo i da zamolimo dete da nama nešto pročita: „Mama je umorna, baš bih volela da mi pročitaš“ – naravno, uzmite knjigu koja je detetu interesantna.
Govorili ste jednom prilikom o tome da je deci potreban autoritet časnog i estetskog ponašanja. Šta je estetsko ponašanje?
Svaka porodica, svaki kraj grada ima svoju estetiku. To je princip. Da mama uvek bude uredna i čista. Ili da se tačno, taksativno zna šta se očekuje od članova porodice. Problem je, da li mi našem detetu dovoljno imponujemo kao ljudi, da bi oni nas imitirali? Ili smo mi za njih neki tata i mama, a ono imitira neke druge, koji su bili upadljiviji, bliži, primetljiviji?
Estetika je uzajamno poštovanje, da dete od malih nogu vaspitavamo da poštuje druge. Imate porodice gde se vikend provodi uz novine i televizor. A imate i one gde se svaki vikend provodi na nekom drugom izletištu. Kako se ponašamo, kako izgledamo, tome vaspitavamo. Da li mi peremo zube, ili samo zahtevamo da dete pere zube? Da li mi peremo ruke pre i posle jela, ili to samo zahtevamo od deteta? Ako mi to ne radimo a tražimo od deteta, onda smo u konfliktu, i niti ono veruje nama, niti mi njemu verujemo. Dete već tu negde, kad krene u školu, a i ranije, želi da bude neko, onima koji su njemu neko. Ako ga naučimo da bude neko na etički način, ne sprdajući se nekom što ima velik nos ili je debeo, ako podižemo decu da poštuju drugoga i ako vide da mi poštujemo drugoga, neće biti problema.
Da li danas roditelji decu previše štite, zabrinuti zbog raznih opasnosti o kojima se stalno govori, i kako to utiče na mlade?
Imao sam poznanika, kupio je svojoj ćerki od 12 godina bicikl. Ja sam zabrinuto zapitao, nije li opasno da vozi po Beogradu, ipak je prometno? On mi je odgovorio „E moj doktore, najopasnije je živeti.“ Imam utisak da sam od toga nešto naučio. Sigurno da treba, kad je dete malo, braniti da dira struju. Nema tu objašnjavanja – ne smeš, i tačka! Kako dete postaje pametnije i zrelije, tako mu više puštaš, više se oslanjaš njega, na njegovu samozaštitu i samouvid. I ta zabrana onoga što dete hoće, a ne razume – nema šta da se objašnjava. Briga oko dece mora biti aktivna i mi roditelji moramo da sazrevamo sa našim detetom. A rizik preuzimamo koliko možemo. Rizik da se pređe ulica je i za nas odrasle kao i za decu. Moramo znati šta dete može, šta možemo da mu dozvolimo. Sa strepnjom, ali ipak moramo.
Kad da prestanemo da brinemo? Ne možemo da prestanemo. Ali moramo prestati da smetamo detetu da odraste. Što ga više zaštićuješ, manje ga štitiš!
Kako se izboriti sa problemima u učenju i večitom dilemom – treba li vršiti pritisak ili će to izazvati još veći otpor?
Mi moramo decu terati da uče. Ali moramo znati i da će deca biti uspešna samo ako to i zavole. Moramo pokušati da deci osladimo učenje, da ona hoće da uče! Nije isto da li mi dete samo “maltretiramo” da uči, ili mi s njim zajedno učimo. Nikada ne treba reći detetu: “idi uči, idi radi!” Od nultog dana, pa do petnaeste godine, moramo da radimo sa njim. Pa kad dete dođe sa lošom ocenom, da kažemo „Hajde da probamo to sad da rešimo, da vidimo kako da rešimo problem!“ Kako se dete polako individualizuje u svemu, tako će se individualizovati i u radu. Ako smo uspeli da ga motivišemo, samo će hteti da radi. Ako nismo uspeli, moramo ga terati. Kaže se „nemoj da zatireš stari bunar dok zidaš novi”. Dok ne budemo našli neke prave modele, ne smemo da zapustimo ono što smo bar dosada imali. S tim što moramo izbaciti kaznu iz svakog problema u učenju. Problem u učenju je ozbiljna stvar i mi ne možemo tražiti od deteta da uči, a pričati istovremeno kako je komšija podigao kuću a nema ni školu, niti radi. Kad pred detetom ogovaramo drugog, ili govorimo da škola ništa ne vredi danas, onda mi zbunjujemo našu decu.
Razgovarala: Jovana Papan