Profesor doktor Svetomir Bojanin ostaće upamćen po svom predanom radu i posvećenosti deci, po neumornoj borbi za to da deca imaju pravo da uče i rastu u okruženju koje im je prirodno dato, na način da ih uvažavamo i poštujemo kao ličnosti.
S tim u vezi je i njegova knjiga „Škola kao bolest“ u kojoj je objasnio sve ono što je pogrešno u vezi sa današnjim obrazovnim sistemom.
Govoreći o tome zašto je škola bolest, dr Bojanin kaže:
– Ah, zašto… Uzmite bilo kog nastavnika fizike, hemije, biologije… On zna taj svoj zanat, to što je učio. Ali on dođe u peti razred, u sedmi, osmi i on ne zna, jer ga niko nije učio kako se ta hemija prikazuje detetu od 10, kako detetu od 12 ili onom od 15 godina. Svaki nastavnik u školi se prema detetu odnosi sa svojim privatnim osećanjem i svojim privatnim i porodičnim iskustvom. Mi nemamo stručnu obradu materijala. Još je Komenski 1628. godine kad je izašla Velika didaktika na češkom rekao: „Deci ne treba da dajemo više nego što ona mogu, niti brže nego što mogu. Ne treba da im dajemo da uče ono što ne razumeju, ni ono što ne vole.“ A kad ste vi čuli da je neko ministarstvo pitalo decu od 8 ili 10 ili 12 godina šta bi želeli da uče? Kad ste čuli da je sprovelo anketu među roditeljima, šta oni misle da bi njihovo dete od 12 godina trebalo da zna? Jer, oni ipak plaćaju te nastavnike.“ – kazao je dr Svetomir Bojanin još 2016. godine.
Osvrnuvši se na svoje školovanje, on je kazao da je za njega škola bila policijska stanica.
– Moje detinjstvo, moja škola je bila policijska stanica. Tačno sam znao šta smem reći u školi, a šta ne smem.
Na pitanje o autoritetu škole i nastavnika i nije li on malo danas poljuljan, dr Bojanin odgovara posmatrajući stvari iz drugačijeg, tradicionalnom vaspitanju ne baš tako bliskog ugla.
– Ma kakav sad autoritet. A šta će mu autoritet? Pustite to. Pa nije dete naučilo ni da govori ni da hoda iz radne navike. Ono se muči da nauči da govori. On voli i hoće da nauči. A onda iz škole beži i niko se ne pita zašto beži. Šta ne vole u toj školi? Nije tu samo problem učenja matematike, iako je ona nekima bauk. Meni je bila. Problem je što se mi prema toj deci me odnosimo s razumevanjem. To nastavniku treba više nego autoritet. Ako se setimo svi svoje škole, setićemo se sigurno nekih neobičnih nastavnika. Oni su na neki način bili u konfliktu sa zakonom, baš kao i deca. Ali su ti nastavnici oni koji su najviše voleli decu i najviše su bili s decom.“ – govorio je dr Bojanin.
Kako kaže, deca svoj izlaz iz ovakve škole traže nestašlukom i bežanjem iz škole.
Govoreći o problemu vršnjačkog nasilja Bojanin je kazao tada da se ono ne može rešiti ako ne krenemo sve ispočetka.
– Mi pravimo tragi-komične reforme u našoj evro-američkoj integraciji. Jer nijedna se reforma ne pravi suštinski nego iz nekih formalnih razloga.
A treba li roditelju autoritet?
I na ovo pitanje dr Bojanin davao je odgovor koji mnogi neće sasvim razumeti.
– Aman, šta će mu autoritet, ako je on dobar čovek? Vi imate porodice gde se nikad nije desio udarac. Autoritet može biti ovakav i onakav. Ali, ako ja nešto ne smem, ja to ne treba da ne smem iz straha, već to ne smem mora za mene i u meni imati neko značenje. Da ja prihvatam i znam zašto ne smem. – govorio je profesor doktor Svetomir Bojanin, možda naš najcenjeniji dečji psihijatar koji je ikad živeo.