Prof. Korać: Ključna stvar u roditeljstvu je odustati od težnje da budemo savršeni. Jer time zarobljavamo i sebe i svoju decu

5 februara, 2020

Roditelji danas često s podsmehom komentarišu da je roditeljstvo „postalo nauka“, te da umesto da sledimo instinkt i da se prisećamo kako su radile naše majke, mi čitamo savete psihologa i razna istraživanja. O tome da li je to zaista tako, koliko je instinkt “pouzdan”, ali pre svega o ulozi medija u odrastanju i vaspitanju dece razgovaramo sa Nadom Korać, psihologom, psihoterapeutom i profesorom psihologije na Univerzitetima u Beogradu, Novom Sadu i Kragujevcu. Dr Korać je i autorka knjiga Lavirint – Odabrani grčki mitovi za čitanje i prepravljanje, Nevidljivo dete i Vizuelni mediji i saznajni razvoj deteta.

Prof. Korać na početku kaže da se o instinktima u ljudskom ponašanju može govoriti samo metaforički, te da sve što ljudi rade, pa i kao roditelji sa svojom decom, u svakom trenutku uključuje procese višeg nivoa i veće složenosti: ono što osećamo (a to može i ne mora imati veze sa instinktima), ono što mislimo i ono u šta verujemo.

– Kad neki roditelj nekontrolisano viče na dete, ili ga čak udari, u tom postupku preovlađuje trenutno osećanje (frustracija, bes, strah …), a taj postupak može i ne mora biti u skladu sa onim što ta osoba misli i/ili onim u šta veruje. Ako je u skladu s onim što misli (npr. da je detetov postupak takav da opravdava njegovu reakciju), i/ili onim u šta veruje (npr. da su vikanje i batine korisni za detetov razvoj), može se govoriti o roditeljskom stilu. Ako je takav postupak u suprotnosti sa onim šta neko misli ili u šta veruje, roditelj će verovatno osećati krivicu i stid. Sve u svemu, ne postoji ništa slično nekom opštem obrascu “ispravnog” roditeljstva, nekom receptu za savršeno roditeljstvo.

Ako nastojimo da budemo savršeni roditelji, verovatno ćemo očekivati da i naša deca budu savršena – a tu je koren mnogih problema.

Ono što nam može pomoći da u svojoj roditeljskoj ulozi budemo dobri za svoju decu, pomoći će nam da budemo dobri i za sebe: da svoje dete i sebe gledamo otvorenim očima – da bismo jasno videli šta je, u datoj situaciji, potrebno i jednom i drugom. Da budemo u kontaktu i sa njim i sa sobom. Naravno, ni to ne možemo baš uvek – jer nismo savršeni – ali je važno da to imamo na umu kao neku ideju vodilju, da tako kažem.

Pa, da li je roditeljstvo nauka? Da li je dovoljno slediti instinkt ili je ipak bolje da se i kao roditelji malo edukujemo?

– Roditeljstvo niti je postalo, niti treba da postane, nauka. Ali to ne znači da o njemu ne možemo, i da ne treba, ništa da učimo. Mnoge veštine i umeća se razvijaju i usavršavaju učenjem od drugih pa, između ostalog, i kroz knjige i razne vrste obuka. Čak i za najprirodniji i, reklo bi se, čisto fiziološki proces kakav je porođaj, još davno u prošlom veku organizovane su obuke za buduće mame. Ako neko može da nas nauči kako da sebi i svom detetu olakšamo dolazak na svet, ili kako da ga hranimo kad je već došlo na svet, ne vidim zašto ne bismo bili zainteresovani da naučimo nešto i o tome kako da svom detetu, i sebi kao roditelju, život učinimo boljim, lakšim, smislenijim, sadržajnijim. Ali u vezi s roditeljstvom kao da osećamo kako smo dužni da sve znamo sami, i odmah. Zar to nije čudno?

Naravno, o roditeljstvu svi neminovno učimo i od sopstvenih roditelja – i kad smo toga svesni i kad nismo. Oni su naš prvobitni i osnovni izvor znanja o svetu i o nama samima, kao i o tome šta je najbolje da mi, takvi kakvi smo, radimo u tom svetu da bismo u njemu – takvom kakav je – došli do onoga što nam treba. Čak i kad toga nismo svesni, mi te lekcije upijamo kao sunđer.

Kad odrastemo i postanemo roditelji mi, da tako kažem, ‚cedimo‘ taj sunđer na glave naše dece. E, sad, sadržaj toga što cedimo može biti čist i blagotvoran, a može biti, kako se to sad moderno kaže – toksičan. I – najčešće – sve između te dve krajnosti.

Knjige, obuke ili individualni procesi podrške kao što je savetovanje ili psihoterapija, mogu nam pomoći da osvestimo OBRASCE koje smo poneli iz svoje porodice.

Te obrasce nosimo sobom kroz čitav život i oni nam, vrlo često, smetaju da budemo spontani: da budemo u neposrednom kontaktu sa onim što SADA osećamo i što nam treba, kao i sa osećanjima i potrebama drugih, uključujući i našu decu. Kad te obrasce osvestimo, sa njima mnogo lakše izlazimo na kraj. Ali ne tako što ćemo ih odbaciti – to je ionako nemoguće, time bismo odbacili deo sebe – već tako što ćemo jasnije videti sebe, što ćemo biti svesni kad reagujemo iz obrasca, a kad smo stvarno u kontaktu sa sobom i sa svojim detetom. I da, takvi kakvi jesmo, sa svojom istorijom onakvom kakva je bila, radimo najbolje što možemo za sebe, za svoju decu, za svoje partnere, prijatelje …

Moj je utisak da mnogi roditelji od knjiga i savetnika očekuju da dobiju neku vrstu korisničkog uputstva. Da im neko kaže šta tačno treba da rade u takvoj i takvoj situaciji. To ih oslobađa odgovonosti. A samo roditelji koji preuzimaju odgovornost za ono što rade i ono što osećaju mogu podržati svoju decu da i sama budu takva. Odgovorna. I nesavršena. Kao i oni sami. Iz te ogromne ponude, evo, ja izdvajam jednu knjigu iz koje sam, svojevremeno, sama jako mnogo naučila kao roditelj – Umeće roditeljstva, čuvenog američkog psihijatra Tomasa Gordona. Preporučujem, takođe, knjige uglednog danskog terapeuta Jaspera Jula (Vaše kompetentno dete, Od poslušnosti do odgovornosti i druge).

Mogu li možda i mediji pomoći roditeljima da se bolje snalaze u toj ulozi? Kako zapravo mediji prikazuju decu?

Mesto dece u medijima je, moglo bi se reći, slično mestu reportaža sa pijace: oboje standardno imaju tretman marginalnih tema, osim kad se dogodi nešto zabrinjavajuće (kad se pojavi ili zapreti neki ozbiljan problem sa decom, kao i kad se, recimo, na pijaci pojavi zaraženo meso ili kontaminirano povrće). Jedina stvarna razlika je izgleda u tome što su za decu vezani sentimenti kojih nema kad je reč o povrću. Te sentimente mediji uveliko koriste za privlačenje pažnje na druge, “važnije” teme, znajući da slika dečje glavice sasvim sigurno izaziva drugačija osećanja nego, recimo, slika glavice kupusa na pijačnoj tezgi.

Teme o deci, kad se i pojave u medijima, pre svega su prilika za odrasle da se pohvale svojim dobrim delima (“Evo, renovirali smo školu!”), ili da se požale na uslove koji ih u tome ometaju (“Za to nam je trebalo jako mnogo vremena i para, zato što su ih naši politički protivnici prethodno protraćili”), ili oboje. Kad se uz takvu temu pojavi slika i/ili izjava deteta, ona uglavnom ima funkciju skretanja pažnje na ono što čine odrasli.

Dete se u medijima prikazuje pre svega kao PASIVNO, bilo kao stvarna ili potencijalna žrtva različitih faktora ugrožavanja, bilo kao objekt zaštite i staranja odraslih. Drugim rečima, dok se nešto strašno ne desi ili bar ne zapreti nekom detetu ili grupi dece, mala je verovatnoća da će ih mediji uopšte primetiti. Osim ako odrasli (najčešće, ali ne isključivo, predstavnici različitih nivoa vlasti) ne požele da se pohvale nekim svojim „dobrim delom“ – kao gorepomenutim renoviranjem škole, otvaranjem vrtića ili novog krila dečje bolnice. To što ovakvi postupci imaju tretman dobrih dela, umesto da se posmatraju kao izvršavanje obaveza, tj omogućavanje deci da ostvare svoja prava – indikativno je samo po sebi.

Neuporedivo ređe, deca se u medijima prikazuju kao AKTIVNA – najčešće, nažalost, kao akteri nasilja nad drugom decom. Mnogo ređe (u toj inače retkoj kategoriji) prikazuju se zbog svojih izuzetnih postignuća. Za tzv. običnu decu, s njihovim aktivnostima, preokupacijama, brigama, problemima, postignućima … u medijima se jedva ikad nađe mesta. I kad im se nađe mesta, deca su tu najčešće kao neka vrsta ukrasa ili razbibrige.

Odakle vam ovi podaci?

Ovo su, najsažetije moguće prikazani, osnovni nalazi jednog veoma temeljnog istraživanja slike deteta u medijima Srbije. Ova studija se bavila time KOLIKO često se teme vezane za decu pojavljuju u medijima, i time KAKO se u njima prikazuju deca. Iako je ovo istraživanje sad već prilično staro (2001), njegovi osnovni nalazi važe i danas, a u nekim aspektima, reklo bi se, slika se pogoršala. Ovo, nažalost, nije moguće dokumentovati, jer takvog istraživanja više nije bilo.

Sumirajući nalaze ovog istraživanja, možemo reći da je dete je u našim medijima jedva vidljivo. Kad se ipak vidi – prilično je zamagljeno. Kad se magla raziđe – izranja neveseo prizor. Svaku od ovih kvalifikacija moguće je precizno dokumentovati podacima i brojkama, detaljno izloženim u knjizi Nevidljivo dete.

Kako to objašnjavate – zbog čega mediji decu prikazuju tako retko i tako površno?

Ne mislim da je ova marginaliacija dece svesna i namerna, već pre da odražava jednu “implicitnu filozofiju detinjstva”, zasnovanu na zapanjujućem nepoznavanju dece. Nije ni čudo onda, što ove teme u medijima ne dobijaju odgovarajući prostor/vreme. Kad se o nečemu malo zna, najlakše je okrenuti se opštim mestima i stereotipima, a to je nezanimljivo i ne prodaje novine, niti minutažu na radiju i televiziji. I tako se zatvara začarani krug nevidljivosti, površnih predstava i izlizanih stereotipa.

Kako izaći iz tih začaranih krugova?

Izaći iz tih začaranih krugova danas je, čini mi se, teže nego ikad. S pojavom interneta i gotovo neograničenih mogućnosti razmene sadržaja, kreirano je jedno ogromno polje za širenje poluistina. O svemu, pa i o deci. U tom polju bukvalno svako može da se proglasi za neku vrstu eksperta, pa smo svedoci nezadržive poplave svakojakih besmislica i budalaština. Nažalost, priznajem da nisam optimista.

Kad bih bila optimista, rekla bih da je izlaz iz ovog začaranog kruga isti kao i iz mnogih drugih začaranih krugova, i podjednako lako se previđa: to je obrazovanje. Jednog dana će, možda, sticanje osnovnih znanja o deci, neophodnih ogromnoj većini stanovnika naše planete u svakodnevnom životu, ući u standardne programe obrazovanja mladih i odraslih. Dok se to ne dogodi, upravo su mediji ti koji imaju ne samo mogućnost, nego i ogromnu odgovornost, da rade na ovom izuzetno važnom poslu. Ne samo u okviru uže obrazovnih programa i sadržaja (koji se po pravilu slabo prate), nego kroz sistematsko oblikovanje javnog mnjenja o deci koje bi se, uglavnom, odvijalo kroz programe i sadržaje koji dopiru do najšire javnosti – pre svega informativne. Takvu ulogu sada sve više igraju i internet sajtovi, kao što je ovaj vaš. Da bi se takav značajan posao mogao obavljati kompetentno, neophodni su pre svega odgovarajuće informisanje i obuka novinara. Osnovu takve obuke bi, svakako, morala činiti elementarna znanja o razvoju, svojstvima, potrebama i (na njima zasnovanim) pravima dece. Ako novinari moraju imati odgovarajuća znanja da bi se bavili temama iz, na primer, kulture, ekonomije ili sporta, nije li čudno što se za bavljenje temama koje se tiču dece takva znanja ne zahtevaju?

Kao što je naznačeno u naslovu vaše knjige – mediji ’ne vide’ decu. To, onda, oblikuje javno mnjenje u kome su deca, iako deklarativno izuzetno važna, zapravo potpuno marginalizovana. Kako ih, u takvim okolnostima, ipak možemo podržati u procesu odrastanja?

Da, ta deklarativna važnost je možda najsažetije izražena u sintagmi ’deca su naša budućnost’. Svi se slažemo da su deca naša budućnost – ma šta ko pod tim podrazumevao – ali se pri tome prečesto gubi iz vida da su ona i naša sadašnjost i, pre svega, svoja sopstvena sadašnjost.

Zadatak odraslih je da, zajedno sa decom, pažljivo i odgovorno rade na oblikovanju te sadašnjosti. To je jedini način da zajedno koračamo ka budućnosti koja bi bila primerena potrebama i jednih i drugih. To se može postići samo ako decu gledamo širom otvorenih očiju. Decu, a ne ono što od njih očekujemo, ono što za njih (i često uprkos njima) želimo, ono kakva bismo mi voleli da ona budu.

Nismo, dakle, dužni da im ispunjavamo sve želje, nego da se potrudimo da jasno vidimo njihove potrebe. U tome nam mogu pomoći – i tu se vraćamo na početak ovog razgovora – neke knjige, neki tekstovi, neki razgovori. Ali oni će nam pomoći samo ako smo ’naoružani’ strpljenjem, odgovornošću i prihvatanjem, koji nam omogućuju da mirno i pažljivo gledamo i u svoje dete, i u sebe. U ono što jeste, a ne u ono što bismo želeli da bude(mo). U sadašnjost, a ne u zamišljenu budućnost.

A ono što je od ključnog značaja u svakom trenutku, jeste odustajanje od težnje da budemo savršeni. Time zarobljavamo i sebe i svoju decu. Biti dovoljno dobar je – sasvim dovoljno dobro.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama