Deceniju već, možda i duže, slušamo da su deca sve manje empatična, sve manje spretna, sve manje samostalna, sve manje fokusirana. Govorili su im, velika većina odraslih, kako su vrlo često nevaspitani, razmaženi, naučeni da mama i tata sve za njih urade. Da ne poštuju odrasle, ni starije, da su sebični i neosetljivi na tuđe potrebe.
Slododno guglajte pojam ”današnja deca”, nećete mnogo toga lepog pročitati.
A onda, deci se nešto što nas potpuno izbaci iz koloseka. Ta ista deca, zaslepljena ekranima i sa mišlju da su bogom dana, odluče da je došlo vreme da se za pravdu bore sami. Oni pešače stotinama kilometara, sa žuljevima, bolovima i upalama, ali netaknute snage volje. Pevaju rodoljubive pesme, nose srpske zastave i ponavljaju samo jedno – tražimo pravdu.
Nisu rekli ”onu za koju odrasli nisu umeli da se bore, pa moramo mi”. Nisu, jer su suviše lepo vaspitani i ne osuđuju. Imaju cilj, istrajni su i ne odustaju ni po koju cenu. Ne mogu se uceniti ni kupiti.
O tome kako se dogodilo to da baš naša deca, deca Srbije, pišu istoriju koja će se verovatno izučavati u udžbenicima širom sveta, razgovaramo s njihovom profesorkom psihologije, Nevenom Buđevac, sa Učiteljskog fakulteta u Beogradu.
Kako gledate na sve ovo što su mladi ljudi u Srbiji pokrenuli? Jesmo li se zapravo mi odrasli, kad su oni u pitanju, prevarili?
Jesmo, prevarili smo se. I sama o tome mnogo razmišljam poslednjih meseci. Čini mi se da sva ta razmišljanja mogu da se sažmu u jednu rečenicu – nismo im dali priliku da pokažu sve što umeju. A onda su je oni sami stvorili. Kao neko ko je deo obrazovnog sistema već više od petnaest godina i ko nije u njima do sada video sve ove snage koje nam tako jasno demonstriraju poslednjih meseci, mnogo razmišljam o tome zbog čega oni kroz obrazovne aktivnosti ne pokazuju sve to što ih očigledno krasi – odlučnost, posvećenost, fokusiranost, organizovanost, elokventnost, kritičko mišljenje, saosećanje, samouverenost, požrtvovanost… Mislim da je to baš velika opomena i lekcija za nas, i nadam se da smo spremni da je čujemo. Jer očigledno je da kada su motivisani i prepoznaju svoj interes – oni mogu sve!
Da li su studenti koji danas pešače stotine kilometara i istrajavaju u svojim ciljevima na načine na koje generacije pre njih nikad nisu umele, rezultat nekih novih, modernih metoda vaspitanja?
Ja verujem da je baš u načinu na koji su vaspitavani ključ ili bar jedan od ključeva kada pokušavamo da razumemo ono što nam se trenutno dešava.
Mislim da je stvar u tome što mlađe generacije nisu vaspitavane da budu poslušne, da se pokoravaju autoritetu i rade nešto „zato što je neko stariji ili moćniji tako rekao“, već da budu slobodni, da traže obrazloženje, da zahtevaju odgovornost i da je upravo to ono što danas pravi razliku.
Neka naša srednja generacija (a oni stariji od nas još i više) učena je da se ne suprotstavlja, da ne talasa, da trpi, da uvek može da bude i gore. Vaspitavani smo mnogo češće na bazi tzv. modela poslušnosti koji je u to vreme bio dominantan. Za razliku od vremena kada smo mi odrastali, sada je dominantniji tzv. model odgovornosti, gde se deci daje prilika da kroz situacije u kojima mogu da donose odluke, razumeju šta znači snositi posledice svojih odluka i postupaka. I oni to sa pravom onda očekuju i od drugih. Jer su učeni da sloboda da postupamo na određeni način ne znači da iko ima pravo da ugrožava tuđu slobodu.
Pored toga, ono što treba reći jeste da kod mladih ljudi postoji prirodna razvojna potreba da menjaju svet, da se bore za pravdu, da popravljaju svet u kome žive. Ti ideali žive u svakoj mladoj generaciji, pa tako i u ovoj sada. I to dodatno doprinosi njihovoj opredeljenosti da se ovako odlučno bore.
U čemu je njihova snaga? Zašto je baš ova generacija ima?
Ovo je sjajno pitanje, ali na njega nije lako odgovoriti. Ja sam uverena da je deo tog odgovora upravo ono što sam već rekla kada sam komentarisala način na koji su vaspitavani. Takođe, mislim da se deo odgovora nalazi i u društvenim okolnostima u kojima smo se našli. Život u ovoj zemlji nas, nažalost, veoma često stavlja pred izazov da kažemo kako nikada nije bilo toliko loše, jer nam je realno u različitim razdobljima bilo izuzetno teško. Ipak, rekla bih da su se poslednjih godina kontinuirano nagomilavali razlozi za nezadovoljstvo – brojne afere za koje niko nije odgovarao, mnogo mrtvih (masovna ubistva, tragedije, nesreće…) za koje takođe niko nije odgovarao ili su odgovorni iz vlasti bivali zaštićeni, korupcija koja se odavno više i ne skriva, nedostatak odgovornosti na svim nivoima itd.
I sami radite upravo sa studentima. Da li vas je sve što se dešava iznenadilo ili se ta odlučnost videla u njima ranije?
Jeste me iznenadila i stid me je zbog toga. Jako me je stid. Ne mogu da kažem da to nikada nisam videla kod svojih studenata, ali nisam videla u ovoj meri u kojoj vidim sada.
Ranije je to bilo prisutno pre na nivou pojedinačnih studenata, a sada vidimo jednu lavinu snažnih, samosvesnih, odlučnih i elokventnih mladih ljudi koji znaju šta je pravedno, za šta se treba boriti i koji su spremni da tu borbu nose.
Šta mislite da je bio razlog da se baš sad probude?
Još jedno teško pitanje. Mislim da je prevagnulo to što su ispred Fakulteta dramskih umetnosti fizički napadnuti studenti i to, kako smo veoma brzo saznali, od strane funkcionera i drugih bliskih ljudi vlasti. Možda grešim, ali mi se čini da bi bez toga sve moglo da se završi na tim kratkotrajnim, petnaestominutnim ćutnjama na ulicama. I tako neko vreme, dok se energija ne ospe kao što se dešavalo u nekim ranijim situacijama (recimo, nakon masovnih ubistava 2023). Ipak, nakon ovog napada na studente, studenti Fakulteta dramskih umetnosti su odlučili da radikalizuju svoj protest, nakon čega se pokrenula lavina onih koji su stali uz njih i tako smo, malo po malo, došli do ovoga što imamo sada.
Možemo li reći da u svemu što se dešava ulogu ima i to što su ovi mladi ljudi odgajani tako da prkose autoritetu, da ga preispituju, da ne ćute? Je li to, konačno, došao momenat da kažemo da je dobro što ih nismo ućutkivali, kažnjavali, što smo im podizali samopouzdanje? Sve ono što prethodne generacije nisu imale…
Apsolutno, i mislim da smo svi u to uvereniji nego ikada! Sve knjige iz psihologije i pedagogije koje o tome govore nisu ni blizu tako uverljive kao ono što gledamo i živimo poslednjih meseci.
Konačno, šta možemo očekivati od ove generacije, kad sve ovo prođe?
Da grade bolje društvo nego što smo mi umeli.
Ali, važno je i ono što mi odrasli, moramo da uradimo. Nije pravedno da od studenata i srednjoškolaca očekujemo da izbore ovu bitku sami. Iako smo mi kao njihovi nastavici stali uz njih, uz podšku i nekih drugih sektora koji su organizovano pružili podršku, uz veliki broj građana koji na svoje načine takođe podržava proteste, mislim da je neophodno da svi zajedno i što pre preduzmemo neke dodatne akcije kako bi se dodatno pojačao pritisak.
Ovako, studenti i đaci rizikuju da izgube godinu, dok većina drugih pasivno čeka da oni „završe“ stvari. Mislim da to nije ni fer ni moguće.