– Danas su roditelji u dosta teškoj situaciji. Nekada se znalo kako se deca vaspitavaju i roditelji su se oslanjali na ono što su naučili od svojih roditelja, a njihovi roditelji od svojih. Tako je na našim prostorima veoma dugo dominiralo tradicionalno, patrijarhalno vaspitanje, koje je kasnije došlo na rđav glas. – kaže dr Trebješanin na tribini koju je organizovala IK Eduka i dodaje da tradicionalni vaspitni stil zaista ima svojih mana, ali da on nije toliko loš kao što se govori.
Više od dve decenije izdavačka kuća Eduka se bavi izdavanjem udžbenika. U početku, to su bila izdanja za niže razrede osnovne škole, a od pre nekoliko godina ova izdavačka kuća predano radi i na udžbenicima za više razrede, kao i za gimnazije i srednje škole.
Osnivač Eduke, prof. dr Boško Vlahović istaknuto je ime srpske pedagogije i prosvete i svoje znanje i ogromno iskustvo uložio je u rad danas jedne od najistaknutijih domaćih izdavačkih kuća.
– Pored rada na udžbenicima, Eduka svoju vaspitno-obrazovnu ulogu ostvaruje i kroz izdavanje priručnika namenjenih nastavnicima i roditeljima, u sklopu posebne edicije pod nazivom Pedagoška raskršća. – rekla je za naš portal Ivana Milošević, pedagog i stručni saradnik u ovoj izdavačkoj kući.
U toj ediciji mogu se pronaći dela čuvenog Jespera Jula, Noama Čomskog, Paula Freire i drugih istaknutih stručnjaka za obrazovanje i vaspitanje.
„Kako da kažete NE mirne savesti“ Jespera Jula jedan je od dragocenih priručnika iz ove edicije koji preporučuje i dr Žarko Trebješanin.
On je, na tribini koju je Eduka organizovala govorio o roditeljstvu između tradicionalnog i modernog koncepta vaspitanja i o tome zašto je važno da naučimo detetu da kažemo „ne“.
– Danas su roditelji u dosta teškoj situaciji. Nekada se znalo kako se deca vaspitavaju i roditelji su se oslanjali na ono što su naučili od svojih roditelja, a njihovi roditelji od svojih. Tako je na našim prostorima veoma dugo dominiralo tradicionalno, patrijarhalno vaspitanje, koje je kasnije došlo na rđav glas. – kaže dr Trebješanin i dodaje da tradicionalni vaspitni stil zaista ima svojih mana, ali da on nije toliko loš kao što se govori.
Kako je objasnio, to je stil vaspitanja gde postoji asimetričan odnos, poseban odnos između roditelja i dece koji nije ravnopravan. Deca moraju biti apsolutno poslušna, a pogotovu autoritetu oca, pa nije bila retkost da majka navodi dete da je posluša govoreći mu da će u suprotnom „sve kazati ocu“.
– To je način vaspitanja koji je ovde dugo postojao, a ono što je posebno tu bilo loše je ismevanje dece. Ona su se smatrala na neki način manje vrednom i njima se tim vaspitanjem i strogim kažnjavanjem usađuje osećanje krivice i straha. Usled takvog vaspitanja, kod dece se javlja agresivnost, ali ona tu agresiju ne smeju da ispolje prema onom ko ih kažnjava, pa je ispoljavaju tamo gde mogu – prema nekom ko je slabiji.“ – objašnjava dr Trebješanin.
Kao odgovor na ovaj stil vaspitanja, javio se drugi, potpuno suprotan, popustljiv stil.
– To je princip gde se pokušava izbeći preterano strogo vaspitanje, pa se tako odlazi u drugu krajnost, gde roditelji pokušavaju da detetu uvek govore DA. A to je nemoguće. Tom svojom popustljivošću roditelji izbegavaju sukobe i zabrane i idu linijom manjeg otpora. Jer ako hoćete deci da ispunjavate sve želje i da na svaki njihov zahtev odgovor bude DA, vi onda stvarate decu koja su razmažena i nemaju nikakvog ograničenja. To nije ljubav. Ljubav zahteva granice i neispunjavanje svakog dečjeg hira. – kaže dr Trebješanin i osvrće se na razloge zbog kojih roditelji to rade.
– Roditelji na taj način umiruju svoju savest i iskupljuju se za to što deci ne posvećuju dovoljno svog vremena i pažnje.
Sa ovakvim vaspitanjem, kao i sa preterano strogim, kaže dr Trebješanin, dolaze i posledice.
– Od deteta pravite malog despota koji veruje da svet postoji zbog njega. Takva vrsta tolerancije dovodi do mnogih negativnih posledica. Pre svega, kod deteta se razvija egoizam i asocijalno ponašanje, lišavate dete mogućnosti da razvije empatiju, a nedostaju i moralne kočnice. – tvrdi prof. Trebješanin.
Kako kaže, upravo se u knjizi Jespera Jula „Kako reći NE mirne savesti“ govori o tome da roditelji često beže od svoje uloge roditelja.
– Ne mogu roditelji i deca da budu ravnopravni. To, naravno, ne znači da dete treba da bude apsolutno poslušno. Ne, ne radi se o tome. Roditelj, po prirodi stvari, zna mnogo više i odgovoran je za decu. Deca nemaju dovoljno razvijene intelektualne, ni emocionalne ni socijalne kapacitete. A njih možete izgraditi samo postepeno. I u skladu sa stepenom odgovornosti, deca dobijaju i prava, a sve to sa ciljem da dete postane odrasla individua koja može biti ravnopravna. – rekao je prof. Trebješanin koji je i sam autor 20 knjiga, od kojih je većina na temu psihologije.
On kaže da, na tom putu, kada uče da detetu kažu NE, roditelji prave mnoge greške, a jedna od najčešćih tiče se nedoslednosti.
– Recimo, dete nešto zatraži i vi mu kažete NE. Onda ono krene da navaljuje, a vi mu posle petog ili dvadesetpetog puta popustite. A dete onda vrlo dobro zna da samo treba da bude dovoljno uporno da bi roditelj popustio. To se u psihologiji zove parcijalno potkrepljenje. Roditelj nikako ne sme da kaže ne, pa da posle negodovanja i molbi deteta odgovor od NE pređe u DA. Time je taj roditelj doživeo slom svog autoriteta. – tvrdi prof. Žarko Trebješanin.
Druga greška koju roditelji često prave jeste slanje dvostrukih signala.
– Vi, na primer, branite detetu da crta po staklu ili zidu, ali se smeškate ili uz osmeh to drugima pričate, jer vam je na neki način i simpatično. To nije u redu. Ili „nemoj da skidaš čiki šešir, on će se naljutiti“, pa sve kroz osmeh. Ne, nego jednostavno, bez preteranog objašnjavanja, vrlo jasno i odlučno kažete treba detetu reći NE. Tek onda to ima smisla.
Da dete mora da doživi frustracije stav je većine stručnjaka. Ta frustracija, naravno, ne sme biti preterana i mora biti u skladu sa mogućnostima deteta i onim što se zabranjuje. Takođe, dete to ne treba da shvati kao neku vrstu osvete, a cilj je da ga naučimo kako da reaguje na frustraciju.
– Liberalno vaspitanje apsolutno ima svoje dobre strane. Kada je o kaznama reč, one ne smeju biti demonstracija moći roditelja nad detetom ili nekakva odmazda. Ja sam, lično, protiv kažnjavanja deteta. Ali kazna je, ponekad, nužno zlo koje mora da se upotrebi. Ali tad treba da bude minimalno. I ako detetu nešto zabranite ili ga kaznite, onda bi trebalo da mu pokažete alternativni put, da pokažete šta TREBA da radi, a ne samo kako ne treba. Ako to ne uradite, vi mu zapravo šaljete jednu pogrešnu poruku, a to je da ono zbog čega je kažnjen ne sme da radi kad ga neko vidi, da ne bi bio kažnjen. Ali ako nema tu roditelja kao policajca, onda možeš. Nije to cilj, već je cilj da dete shvati ZAŠTO ne sme nešto da radi i šta da radi umesto toga. Kažnjavajući dete vi ne govorite detetu kako treba da se ponaša i ne menjate njegov stav. A to nam je, valjda, cilj. – govori prof. Trebješanin.
Govoreći o odnosu sa detetom i načinima na koji mu se obraćamo, prof. Žarko Trebješanin dao je roditeljima na ovoj tribini i jedan vrlo interesantan, a koristan savet.
– Još nešto treba da znate. Kada, na primer, detetu želite da učinite nešto lepo, recimo da mu kupite neku igračku, pa ga odvedete u prodavnicu, nemojte nikada pitati ‘šta želiš da ti kupim?’. Umesto toga, pitajte ‘šta bi voleo da ti kupim’. To znači da dete može da voli nešto, ali ne znači da to mora i da dobije, već možete da mu objasnite – ovo ne mogu da ti kupim, ali bih mogao ovo ili ono drugo.
Deca, kako kaže, imaju potrebu da znaju koja su pravila i gde su im granice. A posao roditelja i njihova vrlo važna odgovornost je da decu, kako odrastaju uče da sa principa zadovoljstva koji je njima prirodno urođen i gde žele da im se sve želje ostvare sad i odmah, pređu na jedan viši princip, a to je princip realnosti.
– Naravno da to ne znači da dete treba da živi asketski. Dete treba da sledi svoje želje i potrebe, ali i da nauči da ne može da ostvari sve želje ili da ne može da ih ostvari odmah, kao i da neke mogu da se ostvare samo delimično. To je taj princip realnosti, da dete zna da postoje ograničenja. – ističe prof. Trebješanin i dodaje da decu treba da učimo da prave kompromise jer je to zdrav način rešavanja konflikata, a ne, kako se kod nas često misli, da ste izgubili ako ste pristali na kompromis.