Po svemu sudeći, titula „ministra prosvete“ dugo već služi isključivo da se „namiri“ pojedinac (iz neke od vodećih stranaka) koji je, svojim ponašanjem i stranačkim angažovanjem, konačno, zaslužio da, eto, dobije i „nešto“ zauzvrat.
Školstvo je danas (naročito u uslovima pandemije kovida 19) potpuno formalno a sistem u kojem nam se deca školuju je više nego problematičan i duboko verujem da mnoge kolege to isto vide. U školstvo se minimalno ulaže (kako je i kolega Mandić sa Harvarda primetio – „svaka vlada koja izdvaja manje od šest odsto za prosvetu je antisrpska“).
Mislim da mnogi ne shvataju značaj ovakvog podatka. Školstvo je u kolapsu a stvari katkad izvlače isključivo prosvetni entuzijasti – jaki nastavnici koji veći deo svog života žrtvuju za školu (mnogi od kuće donose papire, markere i slični materijal).
Da nema njih – prosveta bi se davno urušila jer sistem koji bi trebalo da brine o prosveti ne postoji. Tako, mnogi u njoj dočekaju penziju ne radeći ništa. Sistem ne nagrađuje one koji to zaslužuju niti sankcioniše one koji su tu dospeli kao uljezi.
Dugo se već bavim ovim problemom (te sam pre par godina imao tu čast da budem gost na univerzitetu u Beču ali i da o obrazovanju razgovaram sa kolegama sa Stanforda, Ciriha, Berna te konačno da razmenjujem ideje i stavove i sa profesorom Noamom Čomskim) i verujem da, pored rečenog, ministar prosvete, ukoliko nam je stalo do jakog školstva, mora da bude neko ko je izuzetno stručan i sa ogromnim prosvetnim iskustvom a da, pritom, želi da radi.
Mnogo je problema a kao najznačajniji se izdvajaju:
1) zastareli programi,
2) manjak učenika,
3) nedostatak tehničkih sredstava i školskih sredstava uopšte,
4) nebriga o talentovanoj deci i njihovoj budućnosti,
5) nepostojanje saradnje među institucijama (npr. srednjoškolski profesor ne može da napiše preporuku fakultetu povodom određenog učenika jer to nije praksa te ta preporuka ne bi imala nikakvu težinu niti bi na bilo koji način bila obavezujuća).
Takođe, hitno bi trebalo smanjiti odeljenja na po 15 učenika i limitirati odeljenje od 12 do 18 učenika i, konačno, uvesti beneficirani radni staž (tri meseca po godini) jer kolege koje na ovaj način čekaju penziju ne mogu da uhvate korak sa nadolazećim generacijama.
Svakako, nije moj posao da brinem o tome niti da brinem oko izbora pravog ministra već bi to trebalo da je posao državnog vrha i ministarstva.
Po svemu sudeći, oni su taj posao ponovo uradili onako na brzinu, „ofrlje“.
Zbog svega navedenog – plašim se u vezi s obrazovanjem budućih generacija i apelujem na roditelje da uče sa svojom decom ukoliko im je do njih stalo.
Nadam da ipak možemo bolje te da ćemo prosvetu, dok još nije kasno, probuditi iz kome i skinuti sa aparata.
Da bi se to dogodilo – veliki napor se mora uložiti. Takva borba, međutim, još čak ni u teoriji nije počela.
Autor je profesor filozofije