U našoj rubrici ”Mi VAS pitamo” kroz koju reč dajemo nastavnicima najčešći gosti su upravo nastavnici i profesori srpskog jezika i književnosti. Ovog puta to je Milan Stanković, profesor iz Bora, koji srpski jezik predaje u OŠ ”Vuk Karadžić”.
Milan veruje da je neophodno raditi na poboljšanju materijalnog statusa nastavnika, ako želimo da obrazovanje u Srbiji krene uzlaznom putanjom.
S njim razgovaramo o trenutnoj situaciji u školama i o tome šta nas sve čeka za dve nedelje, kad škole ponovo otvore svoja vrata.
Deluje da su poslednje godine za srpsku prosvetu izuzetno burne. Od 2023. kao da nismo imali miran i lep završetak tog nastavnog dela školske godine kom smo se zaista mogli radovati. Kako sve to utiče na atmosferu u školi, na nastavnike i učenike?
– Podsetio bih da turbulencije u prosveti traju znatno duže od „poslednjih nekoliko godina“. U tom periodu bilo je mnogo parcijalnih rešenja i promena „na sitno“, ali suštinski – ništa se nije promenilo. Moje je mišljenje da je i odgovor prosvete, u vidu štrajka, bio pogrešan i da je dodatno produbio krizu, umesto da je kanališe u konstruktivnom pravcu.
Postoji niz otvorenih pitanja: status, autoritet, profesionalna odgovornost nastavnika. Ali, da ne licitiramo: ključno pitanje je finansijski položaj prosvetara. Bez stabilne egzistencije, svaka priča o motivaciji i kvalitetu nastave ostaje u domenu demagogije.
Nije tačno da su nastavnici svuda u svetu loše plaćeni – u mnogim zemljama EU plata prosvetara je iznad državnog proseka, što se može reći i za Švajcarsku, koja nije u EU. Kod nas su platni razredi, koji bi trajno rešili ovaj problem, nestali iz javnog govora. Izdvajanja za obrazovanje godinama su bila ispod 3,5 odsto BDP-a, dok su u zemljama kojima težimo ona često iznad 5 odsto, u nekima, kao što je Švedska i do 7 posto. Čak i uz nedavni blagi rast, najviše zbog visokog obrazovanja, mi smo daleko od standarda na koje se deklarativno pozivamo.
Da li nas je sve što se u školama događa na neki način promenilo?
– Nažalost, moj odgovor neće biti previše afirmativan. Suštinski se ništa nije promenilo. Odnos društva prema osnovnom i srednjem obrazovanju ostao je isti – i sada je, čini se, još više obojen negativnim komentarima i nepoverenjem. Da bi došlo do stvarne promene, nisu dovoljne ni parcijalne ni personalne korekcije. Neophodna je promena vrednosnog sistema. A on se, bez snažne i jasno izražene volje, menja sporo.
Potrebna nam je dugoročna, promišljena i odvažna obrazovna, kulturna i medijska strategija, ali i promena svesti na ličnom nivou. U društvu u kojem je vrednosna erozija udružena sa dubokim socijalnim razlikama – a mi smo, po tom indeksu, među vodećima u Evropi – gotovo da nema uslova za stabilan, pozitivan zaokret ka znanju i obrazovanju kao opštem dobru.
Mnogo toga su događaji u školskoj godini za nama doneli. Ipak, ako hoćemo da gledamo i pozitivnu stranu, možemo li reći da se ipak jedinstvo nastavnika i roditelja podiglo na neki novi nivo? Da je nevolja donela razumevanje umesto nepoverenja, podršku umesto osude?
– Dobro je i za svaku pohvalu kada postoji saradnja između nastavnika i roditelja, zasnovana na međusobnom uvažavanju i svesti da se deluje u zajedničkom interesu – za dobrobit dece i škole. Kod jednog broja roditelja zaista postoji razumevanje za položaj nastavnika i solidarnost koja se nekada nije mogla tako lako prepoznati. To jeste pozitivan pomak.
Međutim, moramo biti oprezni. Nije dobro kada roditeljski uticaj postane toliko dominantan da ugrožava kriterijume ocenjivanja i discipline. Ljubav prema deci je razumljiva i prirodna, ali ona često zamagljuje realnu sliku o školskim problemima. Škola nije igraonica, a nastavnici nisu guvernante. Nastavnik nije servis roditeljima – on mora imati profesionalnu autonomiju i integritet.
Kriterijumi ocenjivanja godinama padaju, a rezultati su sve slabiji. Disciplina je često na veoma niskom nivou, a odnos učenika prema nastavnicima ume da bude otvoreno nasilan. Neki tragični događaji prethodnih godina svedoče o tome. Nastavnik je čovek, ne mehanizam, i ne može do u beskonačnost da apsorbuje pritisak. Zato unutar škole mora postojati jasna nadležnost – odluke o ocenama i disciplini ne mogu biti podređene roditeljskim pritiscima. Ni učenik ni roditelj ne smeju biti oni koji presuđuju o radu nastavnika.
Društvo može i treba da bude demokratsko, ali škola, ako želi da bude ozbiljna ustanova, mora da se rukovodi profesionalnim kriterijumima, a ne populizmom.
Jesu li Vas deca i mladi ljudi kojima predajete iznenadili svojim pogledom na sve ono što se događa? I na koji način?
– Radim u osnovnoj školi tako da tu nije bilo značajnih razgovora sa učenicima o društvenim događajima. I inače smtram da maloletnicima prva briga treba da budu školske obaveze, kultura, sport, rekreacija, hobiji – a ne angažman u temama koje neminovno nose političku konotaciju. To, naravno, ne znači da mladi, posebno oni blizu punoletstva, ne mogu imati svoj stav. Ali aktivno učestvovanje u javnom prostoru mora biti zreo izbor, a ne nametnut šablon.
Studenti su već druga priča – oni imaju veću slobodu i odgovornost. Ali ni tu ne mislim da politička artikulacija treba da ide u pravcu blokada fakulteta i institucija, jer se time gubi kredibilitet i narušava osnovna misija obrazovanja.
Pred nama je nova školska godina. Kako ćemo u nju ući? Da li možemo od nastavnika kojima je plata oduzeta jer su podržali studenstku borbu očekivati da budu motivisani, da daju svoj maksimum, da podučavaju i da uče kao da se ništa nije dogodilo?
– U novu školsku godinu ulazimo pod znatnim stresom – i zbog nedavnih događaja, i zbog toga što ključna pitanja u prosveti ostaju sistematski zanemarena. U obrazovanju ne bi smelo da važi pravilo „drži vodu dok majstori odu“. Takav pristup samo produžava krizu. Mislim da je duboko nepravedno to što je nastavnicima oduzeta plata.
Nastavnici moraju da ostanu dosledni u zahtevima za poboljšanje svog statusa – pre svega finansijskog – jer su mnogi drugi problemi direktna posledica tog zapuštenog aspekta. Osim toga, mislim da je vreme da se otvori i rasprava o potrebi povratka temeljima tradicionalnog školstva. Svetska iskustva pokazuju da konzervativniji pristup obrazovanju , sa jasnim strukturama, očekivanjima i odgovornostima, daje stabilnije i, zašto ne reći, bolje rezultate. A radi se zbog rezultata.
Naravno, savremene pedagoške tendencije, koje same sebi stavljaju predznak „liberalne“, a koje uporno insistiraju na učenju kroz igru, potom individualnom tempu i samo savetodavnoj ulozi nastavnika, imaju svoje mesto – ali samo u određenim uslovima: uz posebno okruženje, pripremljene učenike i adekvatnu podršku. To može biti dopuna, ali ne sme da postane osnova sistema. Jer u našim uslovima, ako škola postane isključivo prostor zabave, rezultati će izostati. A škola, ako ćemo sve da „ogolimo“ do suštine, ipak postoji zbog znanja – a ne zbog iluzije lakoće.
Šta očekujete od 1. septembra?
– Od 1. septembra ne očekujem spektakl. Očekujem realnost – nastavnici će se vratiti u učionice sa istim pitanjima na koja nisu dobili odgovore: o platama, o autoritetu, o ulozi škole u društvu. Ali će, uprkos svemu, raditi. Zato što znaju da sistem, koliko god bio nepravedan, ne popravljaju ucenom, već strpljenjem, razumom i doslednošću.
Štrajk, kakav smo nedavno imali, smatram najgorim mogućim rešenjem. On nanosi štetu i prosveti i društvu. Naročito je pogrešno misliti da je obustava nastave oblik prosvetiteljske borbe. Nije. Nastavnik ne sme izgubiti iz vida ko je – i šta njegov poziv znači. Postoje i drugi načini borbe, dostojanstveniji i efikasniji.
Ako želimo promene, moramo biti bolji od sistema u kome radimo. To je možda sporiji put (a možda i nije s obzirom na efekte štrajka) ali je jedini koji ne urušava suštinu obrazovanja – ni kod dece, ni kod odraslih.