„Деца из наших најбољих гимназија немају основна знања за живот.
„Једини циљ је добити оцену, а када им кажете да оду на пијац и купе јабуке делишес, она не знају о чему говорите – тада вам постаје јасно да нешто из темеља мора да се мења”, каже за ББЦ на српском Ана Вељковић, професорка географије из Ниша.
После трагедије у београдској основној школи „Владислав Рибникар”, када је малолетни К.К. убио деветоро другова и чувара, било је више наставничких, ђачких, и стручних предлога шта се у школама под хитно мора променити.
Ови предлози, као и наставници са којима је ББЦ на српском разговарао, истичу да је мало времена за рад са децом, недовољно новца и простора за напредовање, као и могућности за кажњавање ученика.
„Ученик може, малтене, да вам се попне на главу, а ви му не можете ништа”, каже Далибор Тодоровић, професор информатике из Ниша.
С друге стране, много је администрације и ученика у одељењима, као и много градива које се мора прећи, жале се просветни радници.
„Програм је постао врећа у коју се само додаје, а ништа не вади.
„У једном тренутку, та врећа мора да пукне”, каже Олгица Спасојевић, наставница српског језика из Пожеге у западној Србији.
За шта наставник има времена?
Поред тога што предаје географију, Ана Вељковић 13 година уназад води предузетничку секцију у гимназији „Бора Станковић” у Нишу.
Секцију је сама покренула, она припрема материјал и за то није плаћена.
„Мене питају да ли сам нормална, не добијам ни бедну дневницу када путујем са децом на такмичења.
„Почела сам да питам саму себе докле више Ана, кад то нико не препознаје и не вреднује”, каже професорка, која је са ученицима освајала награде у земљи и иностранству.
Секцију је направила како би деци пренела знање које могу да примене у свакодневном животу.
Каже да на исти начин приступа и часовима географије.
„Никада не предајем тако да репродукујем само оно што је у књизи.
„Желим да разумеју оно о чему причамо и да их подстакнем да сами мисле о (гео)политичким и стратешким питањима јер све је то географија”, каже Вељковић.
Њена колегиница из Пожеге Олгица Спасојевић такође тражи иновативне начине да пренесе знање.
Она у школи ради 25 година и иза себе има награде за креативни приступ настави.
Иако је наставница српског, упловила је у свет компјутера и направила видео-игру о Краљевићу Марку, јунаку из епских песаман, како би деци приближила народну поезију.
Овај и други пројекти показали су јој да ђаци воле учење кроз игру, чешћу употребу технологија, квизове.
Она каже да, када се такви модели примене, виде се и резултати.
„То можете међутим само повремено да радите, али не као редовну наставну праксу због преоптерећеног програма”, додаје Спасојевић.
Она објашњава да припрема оваквих програма захтева додатни рад који зависи на крају од воље наставника и времена које има.
„А од наставника најчешће можете чути да немају времена”, додаје Спасојевић.
Она као посебан проблем истиче „преобимно градиво” и верује да би „само редуковање наставних садржаја решило добар део мука”.
„Ученицима би се смањио притисак, а наставници би имали више времена да виде ђаке и да свакоме од њих посвете пажњу, отворио би се простор за дискусије и важне теме”, набраја Спасојевић.
Много муке са администрацијом
Сви наставници са којима је ББЦ разговарао као један од посебних проблема истакли су обимну администрацију.
Далибор Тодоровић каже да прави посао наставника почиње тек кад дође кући.
„Наставницима је најлепши и најлакши онај део посла у самој учионици.
„Међутим, ми тек кад дођемо кући стижемо да отворимо електронски дневник и кренемо да попуњавамо сву администрацију коју нисмо могли да стигнемо за време часа”,каже овај професор.
Олгица Спасојевић додаје да се администрација само усложњава.
„Немамо утисак да то унапређује образовни систем, а екстреман пример је да смо претходне две недеље уписивали часове на које није дошао ниједан ученик”, каже Спасојевић.
‘Привилегија је радити са мањим бројем ђака’
Марина Панић, професорка српског језика у Гимназији Краљево, имала је прилику да ради са мањим бројем ђака у одељењу за надарене ученике за математику.
„То су одељења до 20 ученика.
„Атмосфера је потпуно другачија. Заиста је привилегија радити са том децом”, каже Панић.
Она објашњава да мањи број ученика наставнику дозвољава не само да боље упозна свако дете већ и да му се посвети и кроз образовани и кроз васпитни рад.
„Наставник музичког у средњој школи има један час недељно, а има шест или седам одељења по 30 ученика. Када он може да стигне да упозна те ђаке?”, пита се Панић.
Један час недељно са одељењем у коме је више од 30 ђака – такво искуство је у каријери имао Далибор Тодоровић, који је добитник и награде Живојин Мишић за најбољег едукатора.
„Ту је заиста било немогуће радити.
„Немате када да упознате децу, а морате да их оцените. Код мене је стално постојао страх да се не огрешим о неко дете”, каже професор.
Он данас предаје ученицима у специјализованим одељењима за рачунарство и информатику, и програмирање у Гимназији „9. мај” у Нишу.
Ученици су подељени у групе од десет ђака, а наставници прате способности сваког ученика и сходно томе прилагођавају програм који није исти за све.
„На овај начин заиста имате простора за индивидуални приступ”, каже професор.
За разлику од колега који предају друштвене науке, Тодоровић, који је учествовао у изради школског плана за информатику, верује да је програм за његов предмет доста добар и напредан.
„Моји предмети су врло практични и немам проблема да их реализујем.
„Како ће неки програм применити у учионици зависи пре свега од наставника, његове креативности и могућности да осавремени материјал”, каже Тодоровић.
‘Малтене сваки ученик има адвоката’
И пре него што се десио злочин у Рибникару, наставници су упозоравали да немају ефикасан начин да казне и зауставе непримерено или насилничко понашање ученика.
Просветни радници на располагању имају низ васпитно-дисциплинских мера које су дефинисане и у закону и у интерним документима школа.
Проблем је што су те процедуре, како кажу, сувише компликоване тако да се не могу ни применити.
Обимна папирологија је оно на шта наставници прво указују.
„Ако хоћете да купите нешто на интернету и ако имате више од четири клика, одустанете.
„Ако имате правилник у коме морате да направите 30 корака да бисте уопште дошли до било какве врсте мере, колико нас ће да издржи до краја?”, пита Панић.
Она верује да „никакав закон не може да обезбеди поштовање наставника у учионици”, али и додаје да су се околности толико измениле да би сада наставник морао да буде и правник.
„Нико није сигуран шта треба да уради у одређеној ситуацији.
„Данас малтене сваки ученик који се жали улази са адвокатом у школу”, каже професорка.
По њеном мишљењу, решење лежи у поједностављеним процедурама.
Далибор Тодоровић је ове године имао неколико ученика којима су биле изречене васпитне мере.
Ниједна, како каже, није заправо била делотворна.
„И за озбиљније прекршаје можете да изрекнете благе мере, као што је помоћ домару.
„За ученике то није никаква казна. Дошли смо у ситуацију да нам се ђаци смеју у лице јер се играмо школе”, каже Тодоровић.
Он додаје и да „су наставници застрашени да могу изгубити посао само ако кажу погрешну реч”.
„Наставници немају никакве могућности да казне ђаке, чак ни са часа не могу да удаље ученика који прави проблем”, додаје Тодоровић.
Олгица Спасојевић верује да у прописима постоје и добра решења, као што је појачан васпитни рад.
Ова мера подразумева да наставник проводи више времена разговарајући са учеником, његовим родитељима, психологом, организујући радионице и дискусије о важним темама.
„У пракси је неизводљиво. Ја сам била у ситуацијама да имам више ученика којима је потребан појачан васпитни рад и за то просто нема времена”, каже Спасојевић.
Она додаје и да су од једнократних мера много важнији континуирани рад и подршка.
„Већини ученика је потребна редовна психосоцијална подршка, а не интервентна подршка када ученик покаже проблем у понашању”, додаје Спасојевић.
На овом месту поново се долази до недостатка времена јер наставници недељно имају један час одељенског старешине и један сат са родитељима.
Има ли каријере у просвети?
Поред тога што ради у школи, Марина Панић је аутор дигиталних уџбеника и семинара за наставнике.
„Ја желим да имам каријеру као наставник у просвети.
„Међутим, када кажемо каријера у просвети, то звучи смешно, јер важи ‘радио не радио, свира ти радио'”, каже Панић, која тренутно завршава мастер из области отворених образовних ресурса.
Она је и педагошки саветник, што је звање које дели са још 600 колега и до кога је дошла испуњавајући захтевне критеријуме.
Чињеница да већ десет година има прва два степена звања педагошког саветника није се ни на који начин одразила на њену каријеру – нити има већу плату нити шансу да напредује.
„Они који су најпосвећенији нису награђени.
„Стално си на идентичној позицији и немаш никакву перспективу”, каже Панић.
Она, као и друге колеге, истиче и да је повећање плата неопходно.
Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника, недавно је казала за ББЦ на српском да иако у просвети ради око 80 одсто образованог кадра у Србији, плате су за 12 одсто испод просека, који је око 85,000 динара.
Председник Србије Александар Вучић недавно је рекао да ће просветни радници „са два повећања имати и до 17, 18 одсто веће плате”.
У овом тренутку наставници кажу да, са платама које имају, морају да раде додатне послове.
Марина Панић објашњава да доста колега држи или приватне часове, или отвара приватне школе.
„Наставник је скоро па на привременом раду у просвети”, каже Панић.
Она верује да се наставнику достојанство може вратити тако што ће му се „обезбедити пристојан новац од кога може да живи”.
Иако се слаже да је повећање плата неопходно, Олгица Спасојевић каже да то „неће решити све проблеме”.
„Да би се повећао углед наставника, треба повећати укупан углед образовања и свих образовних људи у друштву.
„То је врло важно друштвено питање. Не мислим да се углед може повећати брзим решењима, неком одлуком или прописом”, закључује Спасојевић.
Извор: ББЦ