Питање обнове средњошколске лектире представља једно од кључних педагошких питања: које наративе и које гласове сматрамо важним за формирање младог читаоца? Лектирни корпус код нас још увек у великој мери почива на класицима, што је оправдано — али недовољно.
Ако желимо да ученик стекне свест да је књижевност жив систем, а не музеј, онда је неопходно да савремена дела, и домаћа и страна, постану саставни део школског читања, бар у изборном, а у гимназијама друштвено-језичког усмерења чак и у ширем обавезном делу.
Савремена домаћа књижевност: живи гласови о свету који ученици препознају
Увођење савремених домаћих аутора представља природан начин да се наставни процес приближи искуству ученика. Одрастање уз књиге које тематизују свет после 1990, са свим социјалним, идентитетским и моралним ломовима, омогућава младима да књижевност виде као алат саморефлексије.
Владимир Арсенијевић – „У потпалубљу“
Роман награђен Ниновом наградом и даље важи за једно од најубедљивијих прозних сведочанстава о ратној трауми, распаду друштвених норми и осећању бесперспективности. Његова непосредност и урбани регистар ученицима су блиски, а истовремено нуде простор за разговор о моралној одговорности и колективној катастрофи.
Весна Голдсворти – „Гвоздена завеса“
Роман награђен наградом „Момо Капор“ показује како се језик дијаспоре, културне меморије и европског искуства може артикулисати хибридно и високо литерарно. Голдсворти је идеална за часове посвећене теми идентитета, транзиције и културне припадности.
Дејан Тиаго – Станковић
Његов опус — без обзира на то који се текст изабере — спаја документарност, топли хумор и наративну лакоћу која ученицима откључава светове миграције, мањинских идентитета и урбане меланхолије.
Светислав Басара, Владимир Пиштало и други лауреати Нинове награде
Басарина метафизичка сатира и Пишталова историјско-фантазмагорична структура пружају два различита модела савремене прозе: први је бритка деконструкција националних митова, други је отварање историје ка имагинативној интерпретацији. Њихова дела могу бити извор часова критичког читања.
Момо Капор – „Провинцијалац“, „Фолиранти“, „Зое“
Капорова питка, комуникативна проза представља мост између младог читаоца и савремене урбане културе, а истовремено омогућава разговор о друштвеним променама, генерацијским вредностима и културној историји Београда. Његови романи, иако у академским круговима дуго непризнати као „висока литература“, природно се уклапају у изборну лектиру.
Никола Милошевић – „Нит михољског лета“ и „Антрополошки есеји“
Увођење Николе Милошевића представљало би значајно богаћење лектирног корпуса. „Нит михољског лета“, иако роман, подстиче на филозофско размишљање, што није изненађујуће ако се има у виду да је Милошевић један од наших најзначајнијих филозофа и књижевних теоретичара 20. века. Његов стил спаја литерарност и интелектуалну дисциплину, а делом „Антрополошки есеји“ наставници и ученици добијају приступ дубљем промишљању о човеку, култури и смислу књижевности. Ова дела подстичу развој аналитичког мишљења и филозофске свести код гимназијалаца.
Савремени светски писци: оријентири глобалне литературе
Страна књижевност у нашим школама често заступа репрезентативне класике, али ретко уводи најзначајније савремене ауторе. Последње две деценије донеле су писце чија дела представљају врх светске литературе и заслужују место у гимназијским програмима.
Добитници Нобелове награде
Казуо Ишигуро, Марио Варгас Љоса, Алис Манро, Херта Милер, Абдулразак Гурна и Ани Ерно представљају различите поетичке моделе: Ишигуро уноси суптилне антиутопијске дилеме, Љоса гради полифоне светове Латинске Америке, Манро иде до крајњих граница кратке приче, Милер спаја поезију и сведочење, Ерно отвара интиму као историјску чињеницу. Њихова дела подстичу аналитичко читање и дубинско разумевање савремености.
Писци из савременог светског врха: Пол Остер, Џонатан Френзен, Дон Делило, Џулијан Барнс, Маргарет Атвуд.
Ово су аутори који су обликовали прозу наше епохе:
– Остер развија постмодерну игру идентитетима и причом,
– Френзен чита друштвене „тектонике“ кроз породичне односе,
– Делило анализира масовну културу и политичку параноју,
– Барнс комбинује есеј и роман у јединствену форму,
– Атвуд се бави антиутопијом, родним питањима и еколошким изазовима.
Орхан Памук, Умберто Еко, Халед Хосеини, Харуки Мураками
Додавањем ових аутора лектирни корпус добија четири различита приступа савременом роману:
– Памук уноси поетичност Истока, културну меморију и сложене наративне структуре;
– Еко повезује научну дисциплину, филозофију и детективски заплет;
– Хосеини даје дубоко емотивне историјске и миграционе драме;
– Мураками гради магијску, апсурдну и усамљену савременост која ученицима често делује блиско.
Савремена лектирна празнина: случај Артура Милера
Одсуство Артура Милера (1915 – 2005) из школских програма представља значајан пропуст. Његове драме чине темеље модерног двадесетовековног театра, а овогодишње обележавање 110 година од рођења и 20 година од смрти подсећа на трајну актуелност дела овог великог писца.
„Вештице из Салема“ — политичка алегорија прогона, морална студија страха и механизама колективне хистерије. У бројним анкетама дели прво место са Бекетовом „Чекајући Годоа“ као најзначајнија драма 20. века.
„Смрт трговачког путника“ — у многим европским образовним системима једно од кључних драмских дела. Трагедија обичног човека открива притиске модерног капитализма и цену самообмане.
Шта школа добија увођењем савремених аутора?
Повећану читалачку мотивацију – савремена дела омогућавају ученицима да у књижевности препознају сопствено искуство.
Интелектуални контекст – модерна и постмодерна добијају примере, а не само теоријске описе.
Културну самосвест – укључивање домаћих аутора гради осећај припадности култури у којој живе.
Демократизацију лектире – изборни модел омогућава наставнику да гради програм у складу са специфичностима одељења.
Интернационални књижевни и културни дијалог – омогућава се комуникација са делима из различитих делова света, што обогаћује културно искуство и развија осећај глобалне припадности.
Обнова лектире представља прилику да школско читање постане простор сусрета канона и живе књижевности, традиције и модерних поетика, националних и глобалних културних кодова. Ако желимо да млади људи читају, морамо им понудити квалитетна дела у којима ће препознати и себе и време у којем одрастају — у свој сложености и лепоти. Увођењем савремених домаћих и страних аутора, средњошколска лектира би добила управо оно што јој је потребно: снагу која долази из живог контакта са светом око нас.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора