Pitanje obnove srednjoškolske lektire predstavlja jedno od ključnih pedagoških pitanja: koje narative i koje glasove smatramo važnim za formiranje mladog čitaoca? Lektirni korpus kod nas još uvek u velikoj meri počiva na klasicima, što je opravdano — ali nedovoljno.
Ako želimo da učenik stekne svest da je književnost živ sistem, a ne muzej, onda je neophodno da savremena dela, i domaća i strana, postanu sastavni deo školskog čitanja, bar u izbornom, a u gimnazijama društveno-jezičkog usmerenja čak i u širem obaveznom delu.
Savremena domaća književnost: živi glasovi o svetu koji učenici prepoznaju
Uvođenje savremenih domaćih autora predstavlja prirodan način da se nastavni proces približi iskustvu učenika. Odrastanje uz knjige koje tematizuju svet posle 1990, sa svim socijalnim, identitetskim i moralnim lomovima, omogućava mladima da književnost vide kao alat samorefleksije.
Vladimir Arsenijević – „U potpalublju“
Roman nagrađen Ninovom nagradom i dalje važi za jedno od najubedljivijih proznih svedočanstava o ratnoj traumi, raspadu društvenih normi i osećanju besperspektivnosti. Njegova neposrednost i urbani registar učenicima su bliski, a istovremeno nude prostor za razgovor o moralnoj odgovornosti i kolektivnoj katastrofi.
Vesna Goldsvorti – „Gvozdena zavesa“
Roman nagrađen nagradom „Momo Kapor“ pokazuje kako se jezik dijaspore, kulturne memorije i evropskog iskustva može artikulisati hibridno i visoko literarno. Goldsvorti je idealna za časove posvećene temi identiteta, tranzicije i kulturne pripadnosti.
Dejan Tiago – Stanković
Njegov opus — bez obzira na to koji se tekst izabere — spaja dokumentarnost, topli humor i narativnu lakoću koja učenicima otključava svetove migracije, manjinskih identiteta i urbane melanholije.
Svetislav Basara, Vladimir Pištalo i drugi laureati Ninove nagrade
Basarina metafizička satira i Pištalova istorijsko-fantazmagorična struktura pružaju dva različita modela savremene proze: prvi je britka dekonstrukcija nacionalnih mitova, drugi je otvaranje istorije ka imaginativnoj interpretaciji. Njihova dela mogu biti izvor časova kritičkog čitanja.
Momo Kapor – „Provincijalac“, „Foliranti“, „Zoe“
Kaporova pitka, komunikativna proza predstavlja most između mladog čitaoca i savremene urbane kulture, a istovremeno omogućava razgovor o društvenim promenama, generacijskim vrednostima i kulturnoj istoriji Beograda. Njegovi romani, iako u akademskim krugovima dugo nepriznati kao „visoka literatura“, prirodno se uklapaju u izbornu lektiru.
Nikola Milošević – „Nit miholjskog leta“ i „Antropološki eseji“
Uvođenje Nikole Miloševića predstavljalo bi značajno bogaćenje lektirnog korpusa. „Nit miholjskog leta“, iako roman, podstiče na filozofsko razmišljanje, što nije iznenađujuće ako se ima u vidu da je Milošević jedan od naših najznačajnijih filozofa i književnih teoretičara 20. veka. Njegov stil spaja literarnost i intelektualnu disciplinu, a delom „Antropološki eseji“ nastavnici i učenici dobijaju pristup dubljem promišljanju o čoveku, kulturi i smislu književnosti. Ova dela podstiču razvoj analitičkog mišljenja i filozofske svesti kod gimnazijalaca.
Savremeni svetski pisci: orijentiri globalne literature
Strana književnost u našim školama često zastupa reprezentativne klasike, ali retko uvodi najznačajnije savremene autore. Poslednje dve decenije donele su pisce čija dela predstavljaju vrh svetske literature i zaslužuju mesto u gimnazijskim programima.
Dobitnici Nobelove nagrade
Kazuo Išiguro, Mario Vargas Ljosa, Alis Manro, Herta Miler, Abdulrazak Gurna i Ani Erno predstavljaju različite poetičke modele: Išiguro unosi suptilne antiutopijske dileme, Ljosa gradi polifone svetove Latinske Amerike, Manro ide do krajnjih granica kratke priče, Miler spaja poeziju i svedočenje, Erno otvara intimu kao istorijsku činjenicu. Njihova dela podstiču analitičko čitanje i dubinsko razumevanje savremenosti.
Pisci iz savremenog svetskog vrha: Pol Oster, Džonatan Frenzen, Don Delilo, Džulijan Barns, Margaret Atvud.
Ovo su autori koji su oblikovali prozu naše epohe:
– Oster razvija postmodernu igru identitetima i pričom,
– Frenzen čita društvene „tektonike“ kroz porodične odnose,
– Delilo analizira masovnu kulturu i političku paranoju,
– Barns kombinuje esej i roman u jedinstvenu formu,
– Atvud se bavi antiutopijom, rodnim pitanjima i ekološkim izazovima.
Orhan Pamuk, Umberto Eko, Haled Hoseini, Haruki Murakami
Dodavanjem ovih autora lektirni korpus dobija četiri različita pristupa savremenom romanu:
– Pamuk unosi poetičnost Istoka, kulturnu memoriju i složene narativne strukture;
– Eko povezuje naučnu disciplinu, filozofiju i detektivski zaplet;
– Hoseini daje duboko emotivne istorijske i migracione drame;
– Murakami gradi magijsku, apsurdnu i usamljenu savremenost koja učenicima često deluje blisko.
Savremena lektirna praznina: slučaj Artura Milera
Odsustvo Artura Milera (1915 – 2005) iz školskih programa predstavlja značajan propust. Njegove drame čine temelje modernog dvadesetovekovnog teatra, a ovogodišnje obeležavanje 110 godina od rođenja i 20 godina od smrti podseća na trajnu aktuelnost dela ovog velikog pisca.
„Veštice iz Salema“ — politička alegorija progona, moralna studija straha i mehanizama kolektivne histerije. U brojnim anketama deli prvo mesto sa Beketovom „Čekajući Godoa“ kao najznačajnija drama 20. veka.
„Smrt trgovačkog putnika“ — u mnogim evropskim obrazovnim sistemima jedno od ključnih dramskih dela. Tragedija običnog čoveka otkriva pritiske modernog kapitalizma i cenu samoobmane.
Šta škola dobija uvođenjem savremenih autora?
Povećanu čitalačku motivaciju – savremena dela omogućavaju učenicima da u književnosti prepoznaju sopstveno iskustvo.
Intelektualni kontekst – moderna i postmoderna dobijaju primere, a ne samo teorijske opise.
Kulturnu samosvest – uključivanje domaćih autora gradi osećaj pripadnosti kulturi u kojoj žive.
Demokratizaciju lektire – izborni model omogućava nastavniku da gradi program u skladu sa specifičnostima odeljenja.
Internacionalni književni i kulturni dijalog – omogućava se komunikacija sa delima iz različitih delova sveta, što obogaćuje kulturno iskustvo i razvija osećaj globalne pripadnosti.
Obnova lektire predstavlja priliku da školsko čitanje postane prostor susreta kanona i žive književnosti, tradicije i modernih poetika, nacionalnih i globalnih kulturnih kodova. Ako želimo da mladi ljudi čitaju, moramo im ponuditi kvalitetna dela u kojima će prepoznati i sebe i vreme u kojem odrastaju — u svoj složenosti i lepoti. Uvođenjem savremenih domaćih i stranih autora, srednjoškolska lektira bi dobila upravo ono što joj je potrebno: snagu koja dolazi iz živog kontakta sa svetom oko nas.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora