У страху за плату, за своју егзистенцију, људи су спремни да раде и оно с чим се не слажу и оно што не мисле, казао је професор доктор Миодраг Зец, гостујући у подкасту Нове економије.
”Ја сам имао срећу у животу да сам свој цео радни век провео на универзитету, док је универзитет нешто представљао и док је било само шест, па осам универзитета у целој земљи. А сад и у месној заједници Каменица има десет универзитета. Ја сам дотрајао у том старом систему, кад је професорско занимање било цењено.” – прича професор Зец.
Како истиче, сматра да је професор више од занимања и да то није нешто што се ради само за плату.
”Плата се подразумева, али професорски посао, то је мисија.” – тврди он.
Каже да главно преображење које треба Србији и читавом Балкану није то ”ја ћу се омилити и добићу комад с владаревог стола, а неко ће добити мрвицу.”
”Не. Него је кључно питање да се ослободи креативност и пробуди слобода у појединцу и да он каже себи ’Ја МОГУ да зарадим и ја ћу зарадити. Ако не у Србији, онда у Бангладешу’. Ја сам се тим принципом руководио кад сам се сукобио тамо у Босни. Не дам оцене без знања. Не дам. Рекао сам то најмоћнијим људима тамо. И дошао у Београд. Имао сам и среће, нисам баш толики геније. Завршио сам каријеру на Београдском универзитету. То је боље него да сам остао у Босни, на Универзитету који је 4000. на светској листи, то је Универзитет у Бањалуци. Уместо тога, пензионисан сам на универзитету који је 400. на листи. И сваком сугеришем да и тај пут треба пробати, не треба се плашити.” – прича професор Зец.
Сматра, каже, да је неопходно вратити култ знања и компетенције, уместо култа сервилности.
”Ако имамо становништво где најписменији одлазе, требало би да се замислимо. Ако имамо становништво где више умире него што се рађа, исто треба да се замислимо. Ако је исељених више него усељених, требало би, опет, да се замислимо. Суштина друштва је да се ослободе појединац и његова креативна снага и да он стекне уверење да ОН може да реши свој проблем, а не да чека неког другог.”
Тврди професор Зец да бисмо, као друштво, морали да направимо процедуре и институције и да систем функционише, а да не зависи ни од једног појединца.