Професорка српског језика и књижевности и једна од добитница награде за Најбољег едукатора у Србији Анђелка Петровић, врло отворено говори о раду о просвети, колегама, ученицима и њиховим родитељима. На свом Инстаграм профилу недавно је поделила један текст у ком је објаснила због чега је, на неки начин, срећна што није у улози родитеља данас. Текст преносимо у целости.
„Од када сам почела да размишљам о родитељству сматрала сам да бих била лоша мајка. Једна од оних смарачица које се свом детету обраћају реченицом “знаш ли ти чега сам се све одрекла да бих те родила” – као да је дете тражило да буде рођено. Бог све, срећом, уреди како ваља и доликује. Зато сам добар наставник и занимљива тетка. Пуна капа, ако мене питате. Јер родитељство је најважније занимање на свету. И ту не би требало да се, народски речено, фејлује.
А у мом школском универзуму…
Данас сам коначно ступила у контакт са мамом која игнорише моје мејлове и поруке гледе изостанака детета из школе. Вели, њен син данима носи оправдања у ранцу, али (обрт у радњи) – ја нисам у школи. Хтедох да се насмејем, од муке, јер мамин син већ трећу годину у школу не носи ни свеску, ни оловку, ни књигу. Консеквентно – ни ранац, јер шта би ставио у њега? Оправдање?! Мама избегава одговорност, али је рада да тај тешки терет свали на моја плећа.
Тако сам прошле године имала родитеље. Мама и тата. Увек долазе заједно на “отворена врата”. Њихов проблем су лоше оцене. Мој проблем је што се дете осећа лоше. Они причају своје. Ја дрвим своје. Дијалога, па тако ни помака, нема.
Пожалим се мојој другарици-учитељици комуникације. Горко се насмејала кад сам је питала како, забога, родитељима није важнија добробит детета, кога брига за оцене?! А и оне ће се поправити кад детету буде боље. Открила ми је тајну. Када оцене нису у реду, то је, рекло би се, проблем школе и наставника. Када се дете не осећа добро, корен проблема је у кући. Родитељи не желе да прихвате одговорност и признају да су, народски речено, фејловали. Лакше им је да упиру прстом у мене, траже и налаза кривца у школи…
Колико год то чудно или друштвено неприхватљиво звучало, срећна сам што нисам родитељ. То најважнији посао на свету. Прилично сам сигурна да га не бих обавила ваљано. А дете не заслужује лошег родитеља. Јер није ни тражило да буде рођено.