Катарина Шћепановић је мастер савремене америчке књижевности и наставник у Филолошкој гимназији у Београду. Професор је енглеског језика и књижевности, преводилац, мајка двоје деце, синдикални активиста и потпредседница Форума београдских гимназија и Форума школа Србије, новог републичког просветног синдиката.
За Зелену учионицу и нашу рубрику Ми ВАС питамо она говори о томе да ли се покајала што је одабрала професоску каријеру, какве промене су потребне образовном систему и јесмо ли потценили децу…
Филолошка гимназија увек је важила за једно посебно место, уз Математичку. Када би вас један мали матурант питао како да зна да ли је баш то школа за њега, шта бисте био Ваш одговор?
Увек без размишљања кажем да бих поново уписала Филолошку гимназију, смер за класичне науке, који сам и сама завршила. Баш тај смер младом човеку даје ширину и образовање које вас спрема за сваки факултет. Филолошка гимназија је и даље место за креативну децу која поред језика воле и књижевност, уметност, глуму, плес, реторику…
Када бисте у неколико реченица описивали данашњег гимназијалца, шта бисте рекли?
Данашњи гимназијалци су много више од оног што се на први поглед види. Поседују разнолика практична знања, али не нужно она која ми мислимо да треба, већ она која су у духу времена у коме живе. Није их лако пратити, јер све се брзо мења, али вреди покушати да разумемо њихов свет будућности.
Да ли деца умеју критички да мисле? Разликују ли истину од манипулације?
Ово је можда најтеже питање и највећи захтев пред родитељима и школом. Деца данас располажу мноштвом информација које могу да замагле истину, али чини ми се да ове младе генерације одбијају да буду заведене и изманипулисане. Доста су свесни обмана и опасности које носе друштвене мреже и ту сам ја, заправо, научила неке нове ствари управо од њих.
Шта је то што бисте, када бисте добили прилику, одмах променили у српском образовном систему?
Укинула бих сваку врсту такмичења и оцењивања макар у нижим разредима основне школе; сматрам да деца прерано улазе у утакмицу једни са другима и трку за оценама. Смањила бих број предмета и обим градива, увела бих много више практичног и експерименталног у наставу уопште, вратила бих домаћинсво и прву помоћ.
Дала бих поптуну аутономију наставнику, наравно под условом да је наставник креативан и ангажован у раду са децом. Законе бих изменила да штите децу и наставнике на прави начин, без могућности злоупотребе.
Слушамо много у последње време о политици у школама. Шта заправо значи то да ”политици није место у школи” и да ли средњошколци треба да уче о томе шта су избори, шта је демократија, шта социјална правда, а шта политичка одговорност?
То што зовемо политика променило је ток мог живота 1991, дакле политика је живот, хтели ми то или не. Чему служи школа ако не учи животу? Сваки полотички систем “воли” неинформисаног, необразоваог, необавештеног појединца без капацитета за критичко мишљење и зато школа треба да код деце освести све супротно. Начела правде, права, одговорности и хуманости деци су природна, инхерентна, наше је само да их негујемо.