Katarina Šćepanović je master savremene američke književnosti i nastavnik u Filološkoj gimnaziji u Beogradu. Profesor je engleskog jezika i književnosti, prevodilac, majka dvoje dece, sindikalni aktivista i potpredsednica Foruma beogradskih gimnazija i Foruma škola Srbije, novog republičkog prosvetnog sindikata.
Za Zelenu učionicu i našu rubriku Mi VAS pitamo ona govori o tome da li se pokajala što je odabrala profesosku karijeru, kakve promene su potrebne obrazovnom sistemu i jesmo li potcenili decu…
Filološka gimnazija uvek je važila za jedno posebno mesto, uz Matematičku. Kada bi vas jedan mali maturant pitao kako da zna da li je baš to škola za njega, šta biste bio Vaš odgovor?
Uvek bez razmišljanja kažem da bih ponovo upisala Filološku gimnaziju, smer za klasične nauke, koji sam i sama završila. Baš taj smer mladom čoveku daje širinu i obrazovanje koje vas sprema za svaki fakultet. Filološka gimnazija je i dalje mesto za kreativnu decu koja pored jezika vole i književnost, umetnost, glumu, ples, retoriku…
Kada biste u nekoliko rečenica opisivali današnjeg gimnazijalca, šta biste rekli?
Današnji gimnazijalci su mnogo više od onog što se na prvi pogled vidi. Poseduju raznolika praktična znanja, ali ne nužno ona koja mi mislimo da treba, već ona koja su u duhu vremena u kome žive. Nije ih lako pratiti, jer sve se brzo menja, ali vredi pokušati da razumemo njihov svet budućnosti.
Da li deca umeju kritički da misle? Razlikuju li istinu od manipulacije?
Ovo je možda najteže pitanje i najveći zahtev pred roditeljima i školom. Deca danas raspolažu mnoštvom informacija koje mogu da zamagle istinu, ali čini mi se da ove mlade generacije odbijaju da budu zavedene i izmanipulisane. Dosta su svesni obmana i opasnosti koje nose društvene mreže i tu sam ja, zapravo, naučila neke nove stvari upravo od njih.
Šta je to što biste, kada biste dobili priliku, odmah promenili u srpskom obrazovnom sistemu?
Ukinula bih svaku vrstu takmičenja i ocenjivanja makar u nižim razredima osnovne škole; smatram da deca prerano ulaze u utakmicu jedni sa drugima i trku za ocenama. Smanjila bih broj predmeta i obim gradiva, uvela bih mnogo više praktičnog i eksperimentalnog u nastavu uopšte, vratila bih domaćinsvo i prvu pomoć.
Dala bih poptunu autonomiju nastavniku, naravno pod uslovom da je nastavnik kreativan i angažovan u radu sa decom. Zakone bih izmenila da štite decu i nastavnike na pravi način, bez mogućnosti zloupotrebe.
Slušamo mnogo u poslednje vreme o politici u školama. Šta zapravo znači to da ”politici nije mesto u školi” i da li srednjoškolci treba da uče o tome šta su izbori, šta je demokratija, šta socijalna pravda, a šta politička odgovornost?
To što zovemo politika promenilo je tok mog života 1991, dakle politika je život, hteli mi to ili ne. Čemu služi škola ako ne uči životu? Svaki polotički sistem “voli” neinformisanog, neobrazovaog, neobaveštenog pojedinca bez kapaciteta za kritičko mišljenje i zato škola treba da kod dece osvesti sve suprotno. Načela pravde, prava, odgovornosti i humanosti deci su prirodna, inherentna, naše je samo da ih negujemo.