О финским школама и образовању се у Србији доста говори и пише, најчешће као о систему на који би требало да се угледамо. У тој земљи живи и ради и велики број наших људи. Неки од њих баве се управо образовањем и његовим унапређењем у Финској, а једна од таквих је и Душица Божовић.
Професор српског језика, са мастер дипломом из лингвистике, радила је као предавач на Београдском универзитету, а касније и као руководилац лингвистичких програма у Петници. У Финску одлази 2010. године и од тад ради у образовном систему ове земље, на различитим позицијама. На Инстаграм профилу Финска школа пише о томе како образовање у тој земљи изгледа.
Са њом разговарамо о томе које су то предности финског образовног система, из угла неког ко познаје и тај, али и српски образовни систем. Да ли можемо и да ли треба да пресликамо фински начин рада? Шта га чини посебним и зашто се о њему толико говори?
Као неко ко је годинама део тог система, шта бисте издвојили као његове највеће предности?
За мене су то практичност и актуелност, као и самосталност у спровођењу наставе.
Под практичношћу и актуелношћу сматрам то да је императив пружање оних знања и вештина потребних за живот у садашњости и будућности. То је програм који не робује класицима и „обавезном знању“, знању „које се преноси с колена на колено“. Актуелни наставни план и програм истичу активно учешће ученика у процесу учења, комуникативне вештине и вештине широког спектра.
Под самосталношћу мислим и на самосталност наставника у планирању свог предмета, али и самосталност школе или општине у организацији школовања. Због те самосталности веома је тешко говорити каква је финска школа у целини. Скоро све зависи од наставника, школе или општине. Кад сам пре десет година на часовима језика на универзитету затражила од ученика да упореде српски и фински систем, они су ми рекли да не знају како иначе изгледа финска школа, већ могу само одговорити како је њихова школа изгледала. Сад, кад сам део школе, разумем и зашто. Рецимо, свака гимназија на свом сајту има водич у коме се објашњава како настава у њој функционише, који су предмети/курсеви, дужина часа, организација школске године и сл.
Иако постоје идеје и појединачни покушаји да се то промени, у Србији образовање и даље махом почива на једносмерној комуникацији. Једноставно речено – посао наставника је да испредаје лекцију, посао ученика да то науче и понове. Како настава изгледа у Финској?
Заиста све зависи од наставника. Видела сам и монолошке часове, али чешће је наставник тај који ђацима направи увод у неку тему, а они су ту да затим ту тему истраже даље и једни другима то презентују или једноставно пошаљу свој рад наставнику. Морам признати да сам понекад била и шокирана видевши да наставник „не ради ама баш ништа“ на часу. Таквом утиску свакако доприноси добра припрема, обиље пропратног материјала уз уџбенике и много додатног рада на прегледању радова. Суштина таквог приступа је да ученик треба да научи да учи, а не да добије готов пакет знања у школи.
Наравно, и тај приступ има мана. Једном су ми ђаци рекли да, кад раде у групи, увек знају ко ће завршити посао за остатак екипе, а неки ће се провући не научивши ништа. Међутим, из тог примера сам научила и то да су ђаци способни да анализирају различите приступе учењу и дискутују о њима. Мислим да је то велики добитак јер на тај начин ученик може да освести процес учења и открије који приступ њему лежи.
Можете ли издвојити још неке специфичности система?
Још једном се морам оградити да говорим на основу свог искуства и школа у којима сам ја радила. Рецимо, будући да тек од ове школске године радим у гимназији, још увек сам под утиском колико је другачије организована од наше средње школе. Списак разлика је подугачак, а и сама још учим.
Основно образовање траје девет (нижи разреди шест, виши три године), а гимназија траје три године. Од ове године у Финској је обавезно и средње образовање, а кад је обавезно, то значи да ученици и у основној и средњој школи имају бесплатне уџбенике и, ако је потребно за наставу, и компјутере, као и оброк. Флексибилност система је велика, па сваки избор школе (стручна/занат или гимназија) нуди могућност промене, преласка у другу школу и одласка на универзитет.
У нашој школи један школски час траје 75 минута (негде је 90, негде 45). Настава почиње у 8.30, пре подне ученици имају два часа, затим једносатну паузу за ручак и одмор, а затим још два школска часа и одлазе кући у 15.00. Ручак је бесплатан за све и увек је у питању кувано јело са салатом и пићем, а свакодневно постоји и вегетаријанска опција. Оно што важи за све школе у Финској је да се наставна обавезно одвија у једној смени. Школе се по подне користе само за одржавање хобија деце и одраслих. Учење по сменама је напуштено седамдесетих година и мислим да је то добра одлука.
Настава је у нашој школи подељена у пет периода. Један курс траје један период. Након сваког периода је испитни рок. Сваки ученик има свој план предмета. Одређен број курсева је обавезан. Рецимо, од максималних 17 курсева матерњег језика током гимназије, обавезно је похађање њих 6. Постоји посебан наставник који је саветник за учење, па се на његовим часовима ученици упознају и са функционисањем школе и са разним опцијама за школовање након завршене школе, занимањима и уопште својим преференцијама у учењу и животу. То је, дакле, предмет у школи и сваки ђак похађа најмање два курса „управљања учењем“ током гимназије. Одговорност је на ученику велика (за неке и превелика), али ученик на тај начин освешћује да га избор предмета води ка жељеним студијама и, касније, позиву.
Иако многи кажу да се систем као такав не може пресликати с једне земље на другу и да то због разлике у менталитету и не би требало радити, које елементе финског система мислите да би у Србији требало применити?
Слажем се с тим да се фински систем никако не би могао просто пресликати код нас. То ми је незамисливо. Мислим да би избио народни устанак кад би се укинуло много тога што је код нас тренутно обавезно! Међутим, оно што је реално неопходно је бар делимично растерећивање програма. Оно што ми се такође допада је више међупредметне сарадње, па и заједнички часови двају наставника. Брисање граница је оно што је сада актуелно у школи. Бришу се границе међу предметима, а томе доприноси и чињеница да обично наставници имају квалификације за два или више предмета (јер студије на универзитету то дозвољавају). Један наставник наше школе има квалификације за пет предмета! Допада ми се и освешћивање процеса учења и свог доприноса у њему, пружање могућности ученику да на крају задатка сам себе оцени колико се потрудио, какав је резултат, шта је добро и шта је могло бити боље. Допада ми се брига о добробити ученика, на чему ради читав тим (чији сам и ја део – ово је сад први пут да нисам наставник).
Да ли су финансије кључни проблем? Односно, да ли је веће улагање у образовање и плате наставника оно што чини највећу разлику?
Не познајем буџете земаља и њихова улагања у образовање. Обе земље имају своје реалне могућности, али дубоко верујем да у Србији није толики проблем недостатак новца, већ његова расподела. Мислим да ће до праве промене доћи онда кад на власти у Србији буде неко ко истински буде желео образоване грађане и народ способан да самостално доноси информисане одлуке о својој друштвеној заједници.
Како изгледа однос на релацији родитељи – наставник? Да ли и у којој мери родитељи учествују у образовном процесу?
Почев од вртића, свако дете има свој лични план развоја и родитељи имају индивидуалне састанке с наставником, како би се видело шта су циљеви и где има простора за развој, где је ђаку потребна подршка.
У Финској од 1907. постоји асоцијација Савез родитеља, које укључује 1300 мањих удружења. На страници Удружења родитеља Финске постоје неке смернице за учитеље, које можда говоре о разним начинима учествовања које се у школи јављају.
Учитељима се препоручује да подрже родитеље у учествовању у изради домаћег задатка и да свесно дају домаћи који захтева учешће родитеља. Затим се каже да наставник слободно може да користи експертизу родитеља, било кроз позивање родитеља стручњака за одређену област да гостује у школи, било кроз организовање посете радном месту некоме од родитеља. Наставници се охрабрују да јачају заједништво и добробит групе тако што ће умрежавати и родитеље, будући да се тиме превенира усамљеност, искључивање из групе и вршњачко насиље (што су тренутно заступљене појаве).
Према једној анкети на 10.000 родитеља, око 80% родитеља нижих и око половине родитеља виших разреда свакодневно учествује у изради домаћег задатка, али само 50% у нижим и 35% у вишим разредима је добило директне смернице из школе у вези с тим како се дете може подржати. Савез родитеља је зато предложио да се то унапреди. Наставни план из 2016. године наглашава веће учешће родитеља у школовању. Ипак, по мишљењу родитеља, учешће родитеља се није увећало након његовог ступања на снагу.
Сад кад радим у гимназији, видим да је учешће родитеља минимално, многи ђаци су пунолетни и родитељи немају ни приступ њиховом дневнику. Ипак, разговарајући са својим колегама, чула сам да се родитељи понекад и мешају у њихов рад, посебно ако је у питању гимназија „с вишом просечном оценом“ (пошто се гимназије уписују на основу просека из основне и тако се издвајају неке јаче). Наравно, свуда постоје амбициозни родитељи, који ће наставнику скренути пажњу да нешто није учињено добро или да су права његовог детета нарушена. С друге стране, мислим да је у Финској атмосфера таква да се сваком стручњаку верује да најбоље он зна свој посао, па ни у мешању обично нема претеривања.
Колико је посао наставника у Финској цењен и пожељан?
Ово је тешко питање јер је оптерећено бројним митовима. Занимање наставника је цењено утолико што се наставници сматрају добро образованима и цене се њихове компетенције. О њима се не говори погрдно иза леђа, а посебно не пред децом, као што сам много пута чула код нас. У анкетама међу Финцима наставници су на врху топ листе. Међутим, не може се никако говорити о седиштима за наставнике у градском превозу, као што је пре неколико месеци објавила једна страница на српском – то може да напише само неко ко не зна апсолутно ништа о Финској: то је земља у којој је истицање статуса неприхватљиво. Плате наставника су пристојне, али се не може рећи да су високе или највише (као што сам такође прочитала у том посту). Све зависи од степена образовања на ком се ради, као и броја предмета за које је наставник квалификован и додатних послова које у школи обавља. Плате се крећу од ниског просека до високог просека.
Међутим, треба знати да и овде наставници кубуре с уговорима на одређено, попуњавају фонд у више школа, раде као замена, сваке године се пријављују за послове у бројним школама и неизвесно је где ће и колико радити и сл. Неки проблеми су универзални.
Оно што се мени чини великом разликом је атмосфера солидарности и подршке у колективу, тај тимски дух је нешто непроцењиво и нешто што наставника радо доводи на посао. Као и поверење на релацији наставник-родитељ, и међу колегама постоји поштовање и нека топлина у односу. Знам да није тако баш у свакој школи, али имам среће да радим у једној где је атмосфера управо таква – топла и пуна подршке међу колегама.
Што се тиче популарности студија за наставнике, тачно је да се упише можда само један десети део пријављених, али треба нагласити да се у Финској иначе студије на универзитету тешко уписују – квоте су мале. Такође, на студије се не уписују само најбољи ђаци, већ они који најбоље прођу процену на пријемном. На популарност студија утиче и то што стручњаци за образовање данас у Финској имају обиље могућности и за запошљавање на много других позиција осим у школи. Рецимо, могу радити у приватном сектору као консултанти за разна питања. Мислим да је такво ребрендирање педагошког факултета потребно и код нас. Учење се у Финској никад не завршава, људи константно иду на усавршавање, па и једногодишње или двогодишње плаћено одсуство с посла како би завршили још неке студије, тако да су стручњаци за образовање потребни на сваком кораку.