У нашој рубрици ”Ми ВАС Питамо” иза које стоји идеја да наставници који раде у учионици добију реч, до сада смо разговарали са више од 20 учитеља и предметних наставника. А оно што је посебно занимљиво је што већину њих чине наставници српског језика. Некако, увек су спремни и расположени да отворено кажу шта мисле и без страха говоре о проблемима и препрекама с којима се свакодневно у свом послу суочавају.
Тако је наша нова саговорница, Марина Панић, погађате, наставних српског језика. Марина ради у Гимназији Краљево, која поред гимназијалаца образује и ученике седмог и осмог разреда надарене за метематику, што је чини посебно занимљивим саговорником.
”Као наставница српског проводим прилично времена током недеље са ученицима и трудим се да моја учионица (ма где она била, а и то је тек тема) буде сигурна зона у којој свако може да буде оно што јесте или оно што тог дана осећа. Да се разумемо, није то лако. Но, мој помагач јесте књижевно дело, које ће да ми отвори тему, поводом које ћемо почети разговоре и ослободити се да своје емоције, ставове и вредности препознамо, разумемо и обликујемо. Често доживљавам своју учионицу као сцену, на којој играм одређене улоге, подстичући ученике да учествују у комаду као активни саиграчи. Та игра извлачи оно најбоље из свих нас. Те ,,представе” ми не падају тешко, јер са 22 године искуства, већ знам на ком месту ће се неко насмејати, а на ком ћемо сви плакати.” – почиње Марина своју причу за Зелену учионицу.
На питање које би три ствари одмах променила у школама, кад би имала чаробни штапич, Марина каже – увела би УДОБНЕ школе!
– Пошто ће ме многи сад оптужити за конформизам, морам да објасним: погледајте око себе: погледајте просторе у којима се крећемо, погледајте како изгледају дечје играонице, погледајте како изгледају ресторани, како изгледају канцеларије у ИТ предузећима, погледајте како изгледају простори у којима се одржавају стручне конференције, а како изгледа просечна школа!
Имамо и даље школе у којима је тоалет за ученике мисаона именица, имамо претрпане ходнике пуне неког старог намештаја, старе, неокречене просторе!
Желим једносменски рад, припремни кабинет за сваког наставника, простор који је намењен социјалним активностима наших ученика, боје на зидовима.
Желим да располажем временом и простором у којем ћу да креирам своју наставу.
Желим да живим од наставничке плате, да имам времена за креативно осмишљавање наставе за експериментисање и игру с ученицима.
Ок, рећи ћете да је све то козметика, али, ја бих пожелела да моја учионица у школи буде простор који стимулише, у којем лако могу да променим распоред седења, у којој ће ученици да се осећају лепо. Желим просторе и вам школе намењене учењу: музеје, технолошке паркове, места где су наставна средства налик играчкама, где се свако знање може пипнути, испитати, преокренути наглавачке, ако је потребно.
Желим да моји ученици имају места и садржаје који су намењени њиховим годинама, интересовањима и потребама.
Потребно је вратити културу.
Школа треба да буде место које је удобно свима. То значи да желим да држава улаже у образовање као најважнији ресурс који има.
Да ли су план и програм усклађени са оним што деца могу и треба да знају у одређеном узрасту? Да ли се, заправо, у основној школи заиста добија ОСНОВНО образовање или се отишло много даље од тога?
– Амбициозна смо ми нација. С једне стране, родитељи преузимају улогу наставника, желећи да њихово чедо буде најбоље, најпаметније, најуспешније, имате првачиће који знају са шест година већ да читају, знају енглески, знају да рачунају, а не умеју да вежу пертле или да регулишу своје емоције, и што је све више приметно – ни своје физиолошке потребе. Свака њихова потреба мора да се испуни одмах и сада. Нестрпљиви су и нису у стању да сачекају, или да своју потребу подреде интересу заједнице. Створили смо им илузију да све може и да све треба, и да је све од животне важности. То није школа по мери ђака!
Не постоје границе, јер се плашимо да децу граница не ограничи. Али, границе су детету потребне да би умело да се снађе. Оно развија свој осећај безбедности и стабилности у оквиру познатог, и тек кад се осети безбедним може да излази ван своје безбедне зоне конфора. То је напредовање. Граница је подршка, она је рука која те држи док ти крила не ојачају.
Потребна су нам велика национална истраживања тога шта је исход осмогодишњег школовања наше деце. Морамо кренути с друге стране: шта је наша реалност, а шта је потреба образовног система. И онда кад направимо јасну, и ваљану стратегију, она мора да буде аутономна у односу на сваку власт и сваке промене, можемо разговарати о реформама.
Радите истовремено у основној и средњој школи. Које су специфичности рада у једној и другој?
– Радити с тинејџером и адолесцентом није исто. Али, свако од нас има своје посебне потребе. Свако од нас има свој начин како се бори с изазовима и како реагује на њих. Покушавам да се играм на часовима једнако и с једним и другима. Прво мисле да је лако и можда неозбиљно, али брзо схвате да су моје игрице озбиљно и захтевно учење.
Свако учење јесте процес промене, ако нас учење не промени, онда није било учење.
А деца у тим годинама некада не могу да се снађу са свим тим променама: хормона, тела, осећања, мишљења, ставова… Радимо с децом. Дете није готов производ. Важно је да сваки наставник прати ученике и да им помогне да лакше прође кроз те трансформације. И да разуме ко је у том односу одрасли, а ко дете. Насилник је онај који је навише угрожен и повређен. Он има потребу да вређа другога јер њега негде нешто боли. Емпатија се развија кроз игру, јер кад уђемо у ,,туђе ципеле” сагледавамо свет из те, друге перспективе.
Коначно, колико су деца запрао узрок проблема са којима се школа суочава, а колико заправо колатерална штета лоше устројеног система?
Деца не могу да буду узрок проблема! Деца су ОДРАЗ образовања и васпитања целе наше заједнице. У кући у којој родитељи читају – деца читају. У кући у којој родитељи пате – пате и деца. У коћи у којој имате здраве навике, расту здрава деца.