U našoj rubrici ”Mi VAS Pitamo” iza koje stoji ideja da nastavnici koji rade u učionici dobiju reč, do sada smo razgovarali sa više od 20 učitelja i predmetnih nastavnika. A ono što je posebno zanimljivo je što većinu njih čine nastavnici srpskog jezika. Nekako, uvek su spremni i raspoloženi da otvoreno kažu šta misle i bez straha govore o problemima i preprekama s kojima se svakodnevno u svom poslu suočavaju.
Tako je naša nova sagovornica, Marina Panić, pogađate, nastavnih srpskog jezika. Marina radi u Gimnaziji Kraljevo, koja pored gimnazijalaca obrazuje i učenike sedmog i osmog razreda nadarene za metematiku, što je čini posebno zanimljivim sagovornikom.
”Kao nastavnica srpskog provodim prilično vremena tokom nedelje sa učenicima i trudim se da moja učionica (ma gde ona bila, a i to je tek tema) bude sigurna zona u kojoj svako može da bude ono što jeste ili ono što tog dana oseća. Da se razumemo, nije to lako. No, moj pomagač jeste književno delo, koje će da mi otvori temu, povodom koje ćemo početi razgovore i osloboditi se da svoje emocije, stavove i vrednosti prepoznamo, razumemo i oblikujemo. Često doživljavam svoju učionicu kao scenu, na kojoj igram određene uloge, podstičući učenike da učestvuju u komadu kao aktivni saigrači. Ta igra izvlači ono najbolje iz svih nas. Te ,,predstave” mi ne padaju teško, jer sa 22 godine iskustva, već znam na kom mestu će se neko nasmejati, a na kom ćemo svi plakati.” – počinje Marina svoju priču za Zelenu učionicu.
Na pitanje koje bi tri stvari odmah promenila u školama, kad bi imala čarobni štapič, Marina kaže – uvela bi UDOBNE škole!
– Pošto će me mnogi sad optužiti za konformizam, moram da objasnim: pogledajte oko sebe: pogledajte prostore u kojima se krećemo, pogledajte kako izgledaju dečje igraonice, pogledajte kako izgledaju restorani, kako izgledaju kancelarije u IT preduzećima, pogledajte kako izgledaju prostori u kojima se održavaju stručne konferencije, a kako izgleda prosečna škola!
Imamo i dalje škole u kojima je toalet za učenike misaona imenica, imamo pretrpane hodnike pune nekog starog nameštaja, stare, neokrečene prostore!
Želim jednosmenski rad, pripremni kabinet za svakog nastavnika, prostor koji je namenjen socijalnim aktivnostima naših učenika, boje na zidovima.
Želim da raspolažem vremenom i prostorom u kojem ću da kreiram svoju nastavu.
Želim da živim od nastavničke plate, da imam vremena za kreativno osmišljavanje nastave za eksperimentisanje i igru s učenicima.
Ok, reći ćete da je sve to kozmetika, ali, ja bih poželela da moja učionica u školi bude prostor koji stimuliše, u kojem lako mogu da promenim raspored sedenja, u kojoj će učenici da se osećaju lepo. Želim prostore i vam škole namenjene učenju: muzeje, tehnološke parkove, mesta gde su nastavna sredstva nalik igračkama, gde se svako znanje može pipnuti, ispitati, preokrenuti naglavačke, ako je potrebno.
Želim da moji učenici imaju mesta i sadržaje koji su namenjeni njihovim godinama, interesovanjima i potrebama.
Potrebno je vratiti kulturu.
Škola treba da bude mesto koje je udobno svima. To znači da želim da država ulaže u obrazovanje kao najvažniji resurs koji ima.
Da li su plan i program usklađeni sa onim što deca mogu i treba da znaju u određenom uzrastu? Da li se, zapravo, u osnovnoj školi zaista dobija OSNOVNO obrazovanje ili se otišlo mnogo dalje od toga?
– Ambiciozna smo mi nacija. S jedne strane, roditelji preuzimaju ulogu nastavnika, želeći da njihovo čedo bude najbolje, najpametnije, najuspešnije, imate prvačiće koji znaju sa šest godina već da čitaju, znaju engleski, znaju da računaju, a ne umeju da vežu pertle ili da regulišu svoje emocije, i što je sve više primetno – ni svoje fiziološke potrebe. Svaka njihova potreba mora da se ispuni odmah i sada. Nestrpljivi su i nisu u stanju da sačekaju, ili da svoju potrebu podrede interesu zajednice. Stvorili smo im iluziju da sve može i da sve treba, i da je sve od životne važnosti. To nije škola po meri đaka!
Ne postoje granice, jer se plašimo da decu granica ne ograniči. Ali, granice su detetu potrebne da bi umelo da se snađe. Ono razvija svoj osećaj bezbednosti i stabilnosti u okviru poznatog, i tek kad se oseti bezbednim može da izlazi van svoje bezbedne zone konfora. To je napredovanje. Granica je podrška, ona je ruka koja te drži dok ti krila ne ojačaju.
Potrebna su nam velika nacionalna istraživanja toga šta je ishod osmogodišnjeg školovanja naše dece. Moramo krenuti s druge strane: šta je naša realnost, a šta je potreba obrazovnog sistema. I onda kad napravimo jasnu, i valjanu strategiju, ona mora da bude autonomna u odnosu na svaku vlast i svake promene, možemo razgovarati o reformama.
Radite istovremeno u osnovnoj i srednjoj školi. Koje su specifičnosti rada u jednoj i drugoj?
– Raditi s tinejdžerom i adolescentom nije isto. Ali, svako od nas ima svoje posebne potrebe. Svako od nas ima svoj način kako se bori s izazovima i kako reaguje na njih. Pokušavam da se igram na časovima jednako i s jednim i drugima. Prvo misle da je lako i možda neozbiljno, ali brzo shvate da su moje igrice ozbiljno i zahtevno učenje.
Svako učenje jeste proces promene, ako nas učenje ne promeni, onda nije bilo učenje.
A deca u tim godinama nekada ne mogu da se snađu sa svim tim promenama: hormona, tela, osećanja, mišljenja, stavova… Radimo s decom. Dete nije gotov proizvod. Važno je da svaki nastavnik prati učenike i da im pomogne da lakše prođe kroz te transformacije. I da razume ko je u tom odnosu odrasli, a ko dete. Nasilnik je onaj koji je naviše ugrožen i povređen. On ima potrebu da vređa drugoga jer njega negde nešto boli. Empatija se razvija kroz igru, jer kad uđemo u ,,tuđe cipele” sagledavamo svet iz te, druge perspektive.
Konačno, koliko su deca zaprao uzrok problema sa kojima se škola suočava, a koliko zapravo kolateralna šteta loše ustrojenog sistema?
Deca ne mogu da budu uzrok problema! Deca su ODRAZ obrazovanja i vaspitanja cele naše zajednice. U kući u kojoj roditelji čitaju – deca čitaju. U kući u kojoj roditelji pate – pate i deca. U koći u kojoj imate zdrave navike, rastu zdrava deca.