Novi gost naše rubrike Mi VAS pitamo, kroz koju osluškujemo kako dišu škole ali kroz razgovore sa prosvetnim radnicima, danas je Marijana Nisić iz Pančeva. Mlada profesorka matematike, koja je danas već jedna od retkih koja je Prirodno-matematički fakultet završila upravo na nastavničkom smeru i posvetila se nastavničkoj karijeri.
Prvih 8 godina radila je u Osnovnoj školi ”Jovan Jovanović Zmaj” koju Pančevci dobro znaju kao ”Zmajevu”, a sada matematiku predaje u Gimnaziji ”Uroš Predić“, takođe u Pančevu. U obe škole bila je i odeljenjski starešina.
Za obrazovni sistem u Srbiji kaže da nije prilagođen trenutnim potrebama deteta.
”Planovi i programi su opširni, pojedine oblasti i lekcije se prerano uvode, a iako Digitalni svet postoji kao predmet u nižim razredima, ne izučava se na valjan način, najpre zbog nedostatka tehničke opreme.” – kaže Marijana za naš portal.
Dodaje da škola mora biti podsticajno mesto, mesto gde učenici mogu imati praktičnu, interaktivnu i kreativnu nastavu.
Kad bi se na neko kratko vreme našla u fotelji ministra prosvete, prva stvar koju bi uradila je da se pobrine da sve škole budu opremljenne podjednako.
”Da u školama rade oni koji školu i đake vole. Da vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori imaju pravo odluke za rad u sopstvenim školama, budu motivisani za rad u praksi, manje opterećeni papirologijom. Početkom i krajem svakog polugodišta, najpotrebnije je biti fokusiran na nastavu, đake, njihove emocije, a prosvetnim radnicima baš u tim momentima nedostaje vremena zbog papirologije…” – apeluje Marijana i dodaje da su prosvetni radnici koji vole svoj posao oni ljudi koje treba negovati, poštovati i čuvati.
Na pitanje može li nastavnik istovremeno da bude i autoritet i drug, naša sagovornica kaže da je balans jako važan i da je prava umetnost njega postići.
”Prosvetni radnici su za svoje đake tu, ne samo kroz nastavni plan i program, već za razne životne situacije, kroz celo njihovo odrastanje… Svedoci smo njihovih velikih odluka. Hteli ili ne, upoznati smo sa situacijama u porodicama, prijateljstvima, ljubavima, strahovima, sa njima smo i kad su tužni i kad su srećni. Nemoguće je sve to ne uzimati u obzir i biti isključivo osoba koja predaje Pitagorinu teoremu.” – ističe Marijana.
Smatra i da su vannastavne aktivnosti važne koliko i sama nastava, jer se upravo tad đaci upoznaju međusobno i razvijaju socijalne veštine, sposobnost za rad u paru, u grupi, timski duh, kreiranje i stvaranje zajedničkog projekta.
”Kroz vannastavne aktivnosti uče kako da prigrle i uspeh i neuspeh svoje grupe. Takođe, to je dodatno vreme za upoznavanje sa profesorima, vreme za neformalni razgovor, vreme za upoznavanje profesora kao ,,običnog čoveka“ sa svojim hobijima i stvarnim životom van učionice. Sport i fizičku aktivnost smatram vrlo važnom, te je svaka takva vannastavna aktivnost vrlo poželjna. Svaka aktivnost u kojoj mogu izraziti kreativnost, napraviti nešto svojim rukama, istražiti nešto i razvijati maštu je uspešna aktivnost.” – kaže naša sagovornica.
Važno je, dodaje, uključiti i u sve to roditelje. ”Tada smo celina.” – veruje Marijana.
Kada je reč o ljubavi prema nauci, pa i matematici, smatra da se ona izgrađuje u osnovnoj školi.
”Tu se stiče baza, koren svih ljubavi prema nauci i radu uopšte. Po mom ličnom mišljenju, teže je u osnovnoj školi zainteresovati sve đake i otkloniti otpor prema matematici. U srednjoj školi su to već izgrađene ličnosti, zainteresovani đaci.” – kazala je naša sagovornica.
Marijana je, inače, postala javnosti poznata kada je pre dve godine svoje đake ispratila na emotivan i nesvakidašnji način.