Први пут одлазим на факултет са мајком у рано пролеће осамдесетих са жељом да из прве руке добијем информације о упису и пријемном испиту. У почетку тумарамо по ходницима, мајка се баш и не сналази најбоље, стално застаје, чита обавештења по шалтерима, али нема онога што нама треба и стално понавља правдајући се: „Кад сам ја студирала, није било овако“. После извесног времена губим стрпљење и заустављам једног финог господина, замолим га да помогне, наиђем на сушту љубазност и запрепашћено лице мајке. Тек кад је господин нестао иза великих врата, једва је проговорила: „Од свих људи овде ти си зауставила декана.“
После је данима препричавала овај догађај алудирајући на неспремност младих да поштују ауторитет. Сваки пут би завршавала исто: „Еј, она декана зауставила! И прича са њим као са обичним! Тако јој се може кад не зна још ни шта је факултет, а камоли шта је декан.“
Иако сам сматрала да моја мајка има пренаглашено поштовање према било каквом ауторитету, све ми је постало јасно до следећег јуна када сам стигли испити и очигледно уверење колико рада преостаје до дипломе…и стрепње, неспавања, свакаквог одрицања. Релација почетник – декан указала се као међупланетарна.
Моја мајка је живела у време социјализма. Ја наставила у демократију и стигла до њеног наличја. Наравно, демократија није идеално уређење, али је најбоље могуће. Уколико се поштују основни постулати. Тада је сваки глас равноправан, и глас паора, и глас академика. У здравом друштву оваква једнакост не може да смета јер је успостављен систем поштовања, уважавања туђег знања и искуства. Другим речима, ако кречим стан, слушаћу молера, али мора и он мени веровати када говоримо о школи. Само у таквим околностима друштво може напредовати јер се квалификација и знање стављају испред личних уверења и анимозитета. Не тражи се рупа у закону, нити се може десити да се потребе неке интересне групе покрију прописима који на папиру постоје, али су у супротности са принципима части и елементарне људскости. Слуша се мишљење образованијег, верује му се на реч, не упире се прстом у став са жељом да се он поништи као политичко уверење зато што се тај став темељи на знању. Демократска равноправност се остварује на колоквијалном нивоу, али се у домену струке пита онај ко уме. Њега процењују они који су му равни, па се не може десити да област права и законитости тумачи шустер позивајући се на новински чланак или да историчар буде надгласан уз славску трпезу од групе која је о прошлости учила са Википедије гуслајући по свом укусу и владајућем алгоритму.
Из мог искуства, струка се некако и држала све до половине деведесетих када креће одрон. Реченице „шта ти мислиш да си ти“ и „ако си учила, учила си за себе“ уз дивљу транзициону пљачку и поништавање сваке вредности која не почива на материјалном, доводе нас до данашњице. А у њој се дискутује са било ким о било чему, оспорава или фаворизује.
Тако нам је без имало устезања политику вакцинације тумачила опскурна певачица, школски систем пакује свако ко зна да се потпише, уставом се бави кафана, грађевином и урбанизмом онај ко да више, политиком свако ко жели да слуша. Иако се никад није ушло на факултет, узима се слобода за коментарисање кадровске политике, бистри се устројство универзитета, мотком се циља на традицију и образовање.
На том таласу је др Иванка Поповић, бивши ректор Београдског универзитета, постала проблем. Разуздана елита, у жељи да богате банковне рачуне допуни понеком титулом, верујући да се све може купити, бранила је своје право на лаж и корупцију. Када су попили контру као доказани плагијтори, нису се постидели, већ су ректорку сменили.
На истом таласу се садашњи ректор прозива за тероризам и доводи на скупштински одбор, пред камере, где му се лупа руком у сто са циљем да се убере неки поен у маси која у разумевању државне управе и етике није одмакла даље од спахијског права. Без имало стида се виче на њега, понавља се: „Погледај ме у очи, ректоре!“ Јер, ко је за њих ректор, и шта он мисли да је он, и ко му је дао за право да критикује, ако је учио, учио је за себе, а сад се усудио да руши обрасце које су тако вешто поставили.
Један трагичан догађај на универзитету је потпуно оголио дубину моралног потонућа у коме живимо. Постаће боље тек онда када се будемо гледали са ректором у очи са пуним сазнањем ко је заправо он и шта представља, када будемо саслушали шта паметнији има да каже не покушавајући да му пришијемо реп јер је некоме баш згодно да се иза њега сакрије сва сила непоштеног.
Млади, готово деца, тај реп су скинули, па метлају около захтевајући друштво без корупције, знање уместо пропаганде, институције као штит од злоупотребе. Зато понижавање универзитета, његово обесмишљавање и покушаји да се ућутка делују гротескно, безуспешно и јалово. Нарочито када универзитет и његов ректор бране вредности које су цивилизацијски утемељене.
Аутор: Биљана Васић