Ona je osmislila načine na koje ljubav prema književnosti prenosi učenicima koji se školuju za vozače, nautičare, transportne tehničare i druge smerove Saobraćajne škole. Pored toga, a možda i važnije od samog predmeta, sa njima razgovara o mnogim životnim temama, sluša ih, pruža im poverenje i emociju. Zato ne čudi što je jedna od omiljenih profesorki, koja đacima nije samo predavač, nego i prijatelj.
Jasmina Bjelica rođena je u Novom Sadu 1970. godine, gde je završila osnovnu i srednju školu, a potom i studije Srpske književnosti i jezika. Za dvadeset godina radnog staža kratko je predavala u Ekonomskoj školi, potom je putovala u Titel, da bi ispunjenje svoje profesionalne misije pre petnaestak godina započela u Saobraćajnoj školi „Pinki“ u Novom Sadu. Najpre je radila u školskoj biblioteci, gde je zajedno sa koleginicom napravila neformalni klub za đake, pri kojem su se družili i organizovali događaje poput šahovskih turnira. Biblioteka nije bila samo mesto gde se uzima lektira, već su učenici osetili toliku slobodu da su dolazili da porazgovaraju i o lepim događajima i o problemima. Ubrzo joj se ukazala mogućnost prelaska u nastavu, gde iznalazi izvanredne načine da sa đacima komunicira ne samo o školskom gradivu, već i o svemu drugom. Trenutno je i razredni starešina odeljenju V32, koji pohađaju budući vozači motornih vozila.
– Ja decu volim i ta ljubav se oseti. Đacima kažem da su oni moja „školska deca“, a da su kod kuće moja „kućna deca“, kojih inače imam četvoro. Mislim da ta ljubav rešava sve probleme i prepreke koje se pojavljuju, te da je prvi uslov dobrog funkcionisanja sa njima. Učenici osete energiju profesora kad uđe na vrata učionice, a ja uvek ulazim sa osmehom i obraćam im se rečima: „Gde su moji leptirići, mačići, pilići…“. Deca su, što bi rekli filozofi, neispisana tabla, a kada kreneš sa iskrenom emocijom, tu ne može da bude promašaja – kaže Jasmina za portal Moj Novi Sad.
Poseban izazov su joj učenici kojima je, iz različitih razloga, dodeljen epitet problematičnih, te se neprestano trudi da da dopre do njih i, kako kaže, polazi joj za rukom da ih „pripitomi“.
– Razumem ih i kad ne urade domaći, kad im se spava, kad im je dosadno… Ali onda im tražim da i oni razumeju moju želju da im prenesem znanje i da uživaju u mom predmetu. Da bi uživali, moraju da me slušaju, a to zaista i rade, jer i ja slušam njih. Govorim da se moramo razumeti i komunicirati i da bi moj čas bio nula da nema njih. Stalno im dajem na značaju, jer moraju da znaju koliko su važni. Pohvala je vrlo delotvorna – opisuje svoj pristup voljena profesorka
Jedna od „caka“ koju upotrebljava kod nezainteresovanih učenika, kao i onih koje bije glas da su problematičnog ponašanja, jeste da im da da ocenjuju domaće zadatke. Prema njenim rečima, kada im pokloni poverenje i pokaže im da ih uvažava i da im veruje, u njima budi savest i dobrotu. Kada ih u tom smislu ohrabri, to ih razoruža, pa se čak dešava i da sami sebi daju minus za neurađen domaći, jer ne žele da je iznevere.
Bez obzira na činjenicu da je ovo era savremene tehnologije, naša sagovornica na časovima preferira olovku i svesku. Insistira na pisanju i domaćim zadacima, jer smatra da tako mnogo toga ostaje u glavi.
– Sadašnje generacije đaka su prenatrpane informacijama koje su brze, kratke i prepune slika. Zato izbegavam da pravim onlajn prezentacije, jer mi je želja da književnost zaista razumeju, da im na času pročitam neko delo i da ih pitam šta o tome misle, da iskažu emociju. Deca generalno imaju sve lošiji fond reči i način izražavanja. Upravo zato forsiram razgovor – dodaje Bjelica.
Još jedan detalj po kojem se njeni časovi razlikuju od uobičajenih je što ih ponekad izvede iz učionice. S proleća ili rane jeseni, kada je lepo vreme, uz dozvolu održi čas u Dunavskom parku ili na keju. Ovakvi časovi pokazali su se kao izuzetno inspirativni za đake.
– Kada obrađujemo romantizam, vodim ih u romantičarsku šetnju po gradu, pa obilazimo spomenike Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Zmaju i Lazi Kostiću. Njima podelim zadatke, obično referate o pesnicima i izražajno čitanje pesama. Bude izuzetno lepo. Naravno, usput grickamo kokice ili sladoled i šalimo se. U Dunavskom parku su imali i pismeni zadatak, sa temom šta vide oko sebe i nikad nisam dobila bolje radove – priseća se ova Novosađanka.
Njeni đaci neće zaboraviti ni čas na keju, gde je profesorka za svakog od njih smislila drugačiju temu, inspirisanu nečim što su tog momenta videli na licu mesta.
– Učenica koja se zagledala u grafit prekoputa keja dobila je temu „Ana volim te“, druga koja je komentarisala baku i deku koji se drže za ruke pisala je na naslov „Još uvek se vole“, dok je zadatak učenice koja je kupila sladoled bio da piše upravo o njemu. „Da može da priča, šta bi mi ispričao“ glasio je naslov za dečka koji se sažalio na napuštenog psa. Oni budu toliko srećni na tim časovima da ih posle danima prepričavaju, a kada pregledam sastave, budem pozitivno šokirana šta deca u takozvanoj „kaubojskoj“ školi mogu da iznesu, koliko imaju empatije i ljubavi i kako zrelo razmišljaju – ističe naša sagovornica.
Ne propušta ni prilike da svoje đake vodi na neke lepe događaje, kao što je novosadski festival knjige NOFEK, gde je prošle godine vodila čak četiri odeljenja. Nakon što su sa pažnjom odslušali koncert, strpljivo su čekali u redu da dobiju stihove koje je na licu mesta pisala jedna mlada dama, a koje su namenili svojim majkama, sestrama, devojkama, drugarima… Njihovo interesovanje za pisanu reč, a potom i oduševljenje, iznenadilo je sve prisutne.
– Sve to dokazuje da ta deca u sebi imaju emociju, misao i energiju, samo ih treba razdrmati. Srećom, ja sam na časovima vrlo glasna, dosta gestikuliram i menjam boju i tonalitet glasa kada im nešto interpretiram, praktično glumim. Kada vidim da su se malo umorili ili su pospani, nađem način da ih „razbudim“ i vratim na temu. Jedan učenik mi je rekao da mu je na mojim časovima kao na pozorišnoj predstavi – uz osmeh smeh priča Jasmina.
Jedan učenik mi je rekao da mu je na mojim časovima kao na pozorišnoj predstavi
Ipak, teme iz oblasti književnosti nisu jedine na koje razgovara sa mladima kojima predaje. Neretko razgovaraju i o drugim, svakodnevnim životnim temama. Budući da pojedina književna dela sadrže i puno erotike, neminovno je da na tapetu nekada budu i, još uvek, tabu teme, kao što su seksualni odnosi.
– Bora Stanković, Vasko Popa i mnogi drugi književnici u svojim delima obrađuju muško-ženske odnose, pa i one telesne. U početku se đaci obično smeju, ali ubrzo krenemo da razgovaramo vrlo ozbiljno. Takođe smo na tu temu diskutovali i nakon što su im iz Omladine JAZAS-a održali predavanje, gde sam im ispričala svoju iskrenu priču o odgovornom ponašanju i čuvanju zdravlja – navodi profesorka.
Dok nije počela pandemija, entuzijastična profesorka redovno je vodila đake i u Beograd, na sajmove knjiga i automobila, u zoološki vrt i po muzejima. U slobodno vreme umeju zajedno uživaju u luna parku, sednu na piće i ćaskaju. Svaku posetu znamenitostima iskoristi da ih dodatno edukuje, a još u autobusu im ispriča zanimljivosti o mestima koje će posetiti. Nakon toga napravi kviz znanja i kao nagrade im podeli sitnice koje unapred kupi.
– Da bi osvojili nagrade u kvizu, moraju da odgovore ko je napisao „Antigonu“ i slično. Posle kviza zajedno pevamo, a već svi znaju da za mene obavezno mora da se otpeva „Cesarica“. Odlazili smo i na klizanje, u bioskop ili u pozorište. Uvek vole sa mnom da idu i na ekskurzije, gde se ponašaju sjajno i nikada nisam imala problema kakve pominju mnoge kolege iz drugih škola, a dovoljno je samo da ih podsetim na odgovornost za sopstveno ponašanje. Iz svega toga zaključila sam da deca vole da se druže sa profesorima, prija im kad im se profesor približi.
Interesantno je da kad detetu daš srce, koliko god da se smejemo ili šalimo, ono nikada neće preći granicu. Zaista me poštuju. Kada unesem svoju energiju, ja znam da oni ne mogu da budu drugačiji nego savršeni – uverena je naša sugrađanka.
Iz razloga što mladi danas sve manje čitaju, a posebno izbegavaju štiva sa pozamašnim brojem strana, ova profesorka se trudi da nađe načine na koje će ih podstaći da ipak pročitaju lektiru.
– Zainteresuje ih kada knjigu obradimo kroz životna pitanja. Recimo, kada radimo „Anu Karenjinu“, pričamo o tome šta znači brak, prevara, ljubav, poštovanje, strast… Dešava se da neki od njih tek nakon tih razgovora pročitaju lektiru, jer ih tek tada zaintrigira. Ili im dam zadatak da pročitaju bar prvih nekoliko glava, taman do kulminacije, potom razgovaramo, a onda sami požele da saznaju šta se dalje dogodilo. Uvek im dam priliku da iskažu svoje mišljenje i uviđam da imaju potrebu da razgovaraju. Ranijim generacijama sam umela i da podelim uloge iz romana, nakon čega pravimo debatu u kojoj oni brane svoj lik, ali moraju da upotrebljavaju argumente. To ih je oduševljavalo – deli sa nama neke svoje „cake“ sa časova.
Učenicima izlazi u susret i ukoliko žele da obrade neku knjigu koja se ne nalazi na spisku lektira, pa će tako u narednom periodu, po želji jednog momka, razgovarati o knjizi koja sadrži bajke braće Grim, ali iz ugla patuljaka.
– Jedan učenik me je ostavio bez teksta svojim zapažanjem pri obradi „Hamleta“. Naime, zaključio je da je Hamlet postavio pogrešno pitanje „Biti ili ne biti“, a da je umesto toga trebalo da pita „Kako biti“, jer time ne bi ostavio mogućnost za stradanje. Dakle, moguće je da nekad preokrenu i moje viđenje književnog dela. Zato ništa više ne očekujem, nego sa uzbuđenjem iščekujem kako će teći čas. Tada nema razočaranja i svaki čas je dobar čas – tvrdi profesorka koju deca i na odmorima zadržavaju da popričaju sa njom.
Iako se mnogi nastavnici nakon časa osete iscrpljeno, ona tvrdi da je u školi svakodnevno prožima osećaj zadovoljstva i blaženstva, te stoga veruje da neki bolje plaćen posao nikada ne bi mogao da joj nadoknadi injekciju privrženosti, truda i poštovanja koju dobija baš od svojih đaka.
– Umem da im kažem da uz njih nikad neću ostariti, da su oni moj eliksir mladosti. Osim toga, svake godine idem na ekskurzije i iznova „maturiram“. Uživam da ih posmatram tako mlade, lepe i doterane na maturskim večerima i obavezno idem od stola do stola, sednem, nazdravim i porazgovaram sa njima o tome kako im je bilo u školi i šta će da rade. To je kruna svih naših druženja i odnosa koji smo uspostavili prethodnih godina, u kojima dominira obostrano poštovanje i prijateljstvo – sa ponosom ističe Jasmina.
Kada profesor zaista voli svoj posao, kao što je to slučaj sa našom sagovornicom, to nesumnjivo ostavlja značajan trag u sećanjima mnogih generacija. Tako se stvaraju one lepe uspomene na školovanje i period stasavanja, odrastanja i formiranja ličnosti. Istina je da je za to neophodno puno energije i volje, ali, na sreću, postoje i ovakvi profesori, pa nije neobično kad učenici tvrde da ih – obožavaju.
Zabeležila: Svetlana Bogićević
Foto: Aleksandar Jovanović/mojnovisad.rs, privatna arhiva Jasmine Bjelice
Izvor: Moj Novi Sad