Данас је мом сину 27. рођендан. Да, мале окице , мали обрашчићи су се трансформисале у одговорног младог човека, оца једногодишњег дечака.
Његова слика ме враћа 25 година уназад.
Биле су то чувене 90. Њему 2, а Маји 7 година. Мени 30. а у каријери 8. година. Зашто је ово битно? Са ове временске дистанце тврдим да је комбинација ових година управо била пресудна. То су године у којима се одређујеш на послу, у кући, у друштву.
Шта се догађа?
На послу радим са пола капацитета, уморна од дечјих температура, огребаних колена, прехлада, вируса.
У кући нервозна мајка због посла који сам доносила кући. Одлагала сам игре и мажења са њима за касније, због веша, ручка (који је по правилу често загоревао)…
Када је коначно дошло то „касније“, нисам нашла МОЈУ ДЕЦУ. Опет сам закаснила.
Сада сам бака Мајиној Золи и Ђолетовом Виктору. Настављам причу са њима, тамо где сам стала са својом децом. Пропуштено им не могу надокнадити, грижа савести је присутна…
Зашто све ово?
Зато што време иде и када ми мирујемо.
Сада бих одложила спремање куће за тренутак мажења са Ђолетом. Безобразно бих изостала са посла и са Мајом обишла све луна паркове…Али…
„Све је стало, само деца расту…“
Порука је на почетку приче…