Svaki. Božji. Dan. Veš za pranje. To je zadatak bez roka trajanja, ne vidi mu se kraj, i imate osećaj kao da ste stalno na početku, bez obzira na to koliko redovno ga obavljate. Pošto se opere i osuši, odeća onda mora da se sklopi (pa, onda i, ne daj Bože, ispegla) i na kraju odloži u ormarima.
Ali zamislite ovo…
Šta ako bi nas svakog dana neko pitao da li smo završili pranje veša i nastavio da pita da li smo dali sve od sebe kada smo to radili? Da li smo sve uradili i da li smo sigurni da smo to uradili kako treba?
Zamislite da nas ta ista osoba ubrzo potom PONOVO pita da li smo oprali veš i da li smo sigurni da nema druge odeće koju treba oprati. A onda možda ta ista osoba želi da vidi dokaz da je veš dobro opran i sklopljen i želi da ispita i da nam postavi nekoliko dodatnih pitanja o „procesu“.
Znate da pitanja dolaze ponovo sledećeg dana, i sledećeg dana, i dan posle toga. To je večno, zadatak kom se ne nazire kraj.
Pretpostavljam da se tako osećaju naši tinejdžeri kada ih iznova i iznova pitamo za njihov domaći zadatak i ocene.
Domaći zadatak je za naše tinejdžere poput pranja veša
„Jesi li uradio svoj domaći zadatak?“
„Jeste li siguran da si sve uradio?“
„Koliko si zadataka imao?“
„Nisi požurio i samo zbrzao, zar ne?“
„Da li si dobro razumeo zadatak? Ne možeš sebi priuštiti još jednu lošu ocenu.”
Oni znaju da ćete pitati, oni to čekaju (i plaše se toga) i verovatno izbegavaju salvu pitanja tako što se kriju u svojoj spavaćoj sobi ili odlaze kod prijatelja posle škole. Ne žele da to čuju iz dana u dan. Da li ih krivite?
Umesto da preterano pitate ili, što je još gore, prigovarate, postoji mnogo bolji način da održite korak sa „pranjem veša“ vaše dece. Dogovorite posebno vreme, jednom nedeljno, na primer, kada ćete porazgovarati o domaćim zadacima i školskim obavezama sa svojim tinejdžerom.
Dogovorite „školski sastanak“ sa svojim tinejdžerom
Evo nekoliko predloga da vaši „školski sastanci“ budu pozitivni i produktivni:
1. Pripremite se za dobar razgovor
Razgovor sa vašim tinejdžerom treba da bude licem u lice i bez ometanja.
2. Uverite se da je razgovor dvosmerna ulica
Evo dogovora – vaš tinejdžer mora biti voljan da vodi iskren razgovor tokom tog vremena, a vi možete postavljati pitanja tokom sastanka. Ali morate se složiti da ne postavljate pitanja o školi van dogovorenog vremena (osim ako, naravno, nije kritično i hitno). Verujte, ovo će vam oboma smanjiti napetost, ali će vama biti teže nego njima.
3. Pitanja treba da budu otvorena i neoptužujuća
Pokušajte da ne počinjete pitanja rečju „Zašto?“, jer ih to odmah stavlja u defanzivu. Umesto toga, koristite fraze kao što su „Reci mi više“ i „Pomozi mi da razumem“.
4. Ako vam nejasno odgovaraju, kopajte dublje
Ako dobijete nejasne, neodređene ili „ne znam“ odgovore, zamolite tinejdžera da preformuliše svoj odgovor. Budite strpljivi i vidite da li možete da sačekate pre nego što sami date odgovore na svoja pitanja.
5. Zapamtite, postoje neke stvari koje ne znate
Postoje neke stvari koje vaša deca možda znaju, a koje ne možete da vidite u školskom sistemu komunikacije. Možda vidite zadatak koji nedostaje, ali vaš tinejdžer zna da je nastavnik dao duže vreme da ga završi. Ne dozvolite da vaše pretpostavke utiču na ton vaših pitanja. Ton kojim se obraćamo svom detetu je sve!
6. Ako postoji obrazac neodgovornosti, tražite dokaz da je domaći zadatak urađen
U redu je tražiti dokaz o radu vašeg tinejdžera. Nije neuobičajeno da deca lažu da su završila sve svoje domaće zadatke, jer je to lakše nego da se upuste u rešavanje sa mamom i tatom.
7. Pohvalite tinejdžera za trud i napredak
Svako dete je drugačije. Svako dete uči drugačije. Samo zato što se vaš tinejdžer možda muči u tradicionalnoj učionici ne znači da nije u stanju da uči uz odgovarajuću podršku. I, malo podrške u vidu izjava: „Odličan posao! Znao sam da ti to možeš!” je dragoceno! Vrednovanje truda i napretka koristiće tinejdžeru kome možda nedostaje samopouzdanje u svoje sposobnosti.
Zapamtite, u suštini, prosek ocena vašeg tinejdžera nije vredan da oštetite vaš odnos. Kad se stalno i previše raspitujete o školi, šaljete mu snažnu poruku. U vašoj glavi, činite to iz ljubavi i brige, jer poznajete njegov potencijal i želite da se oseća osnaženo i zadovoljno kad ispuni svoje ciljeve. Kao i svaki roditelj, želite ono što je najbolje za vaše dete.
Ali šta ako je poruka koju vaš tinejdžer čuje: „Moji roditelji više brinu o mojim ocenama nego o bilo čemu drugom, jer to je SVE o čemu pričaju. Ili: „Moji roditelji ne veruju da mogu samostalno da postignem uspeh. Ili: „Moji roditelji kažu da samo žele da dam sve od sebe, ali zapravo očekuju savršenstvo.
Nije neuobičajeno da tinejdžeri pogrešno shvate naše namere. Ali moramo prihvatiti da su njihove percepcije njihova stvarnost.
Takođe, ponekad roditelji imaju nerealna očekivanja kada je u pitanju škola. Vaš tinejdžer bi zaista mogao da se trudi… i uporno dobija trojku. Pokušajte da ne učinite da se vaše dete oseća kao da ono što je trenutno najbolje od njega još uvek nije dovoljno dobro.
Osnaživanje vašeg tinejdžera da preuzme kontrolu i odgovornost nad svojim trudom i ocenama imaće mnogo pozitivniji dugoročni efekat. Osim toga, niko ne želi da ga svaki dan gnjave oko veša, zar ne?
