U zemlji u kojoj se društvena kriza često reflektuje najpre u školstvu, pitanje prosvete odavno je prešlo granice stručne rasprave. Postalo je ogledalo društvenih protivrečnosti, kulturnih slabosti i političke kratkovidosti. Međutim, uprkos tome što je obrazovanje formalno uvek „najvažnije“, u praksi ostaje na margini – i interesovanja, i finansiranja, i uvažavanja.
Poslednji događaji, koji su ponovo doveli prosvetu u žižu javnosti, nisu promenili osnovnu paradigmu. Suština je ostala netaknuta: obrazovanje je i dalje prostor slabo definisanih vrednosti, u kojem se reforme svode na kozmetiku, a promene počinju i završavaju se kadrovskim zamenama.
Ono što izostaje jeste promena vrednosnog sistema.
A vrednosni sistem, za razliku od uredbi i pravilnika, ne menja se dekretom. On zahteva volju, doslednost, strpljenje – i, pre svega, viziju.
Da bi se sistem pomerio u pravcu ozbiljnog, strukturnog poboljšanja, potrebna je jasno artikulisana obrazovna, kulturna i medijska strategija. Bez nje, svako pomeranje ostaje epizodno, kratkog daha, često i konfuzno. U društvu u kojem su socijalne razlike među najvećima u Evropi, u kojem vlada erozija institucionalnog autoriteta, teško je očekivati da će škola sama od sebe zadržati stabilnost. A ipak se to od nje očekuje. Stalno.
Jedna od najpotcenjenijih tema u obrazovanju jeste odnos škole i roditelja. Poslednjih decenija dominira koncept „roditelj kao partner“, što je u osnovi pozitivna ideja – ali podložna zloupotrebi. Kada roditelj postane korektor nastavnika, tu prestaje partnerstvo. Roditelji imaju pravo da brinu, pitaju, predlažu – ali ne i da ucenjuju, relativizuju norme i prekrajaju pedagoške principe.
Nastavnik ne sme biti servis roditeljima – u smislu da je izložen njihovim očekivanjima kao da su zahtevi klijenata, a ne subjekata u vaspitno-obrazovnom procesu. Škola, i kada je u privatnom vlasništvu, nije privatna ustanova za realizaciju roditeljskih ambicija. Ona je društvena institucija sa sopstvenim autoritetom, zasnovanim na znanju, iskustvu i metodici.
Što se učenika tiče, nije sporno da deca imaju pravo na stav. Ali dužnost škole nije da ih uvodi u društvene sukobe, već da ih priprema za argumentovano, razumno i odgovorno učešće u životu zajednice. Osnovci i srednjoškolci pre svega treba da se posvete učenju, kulturi, sportu, rekreaciji – svemu onome što gradi ličnost. Učestvovanje u protestima, pogotovu onim sa izrazitom političkom konotacijom, nije nešto što treba podsticati u školskom okviru. Nije reč o zabrani mišljenja, već o pravilnom vremenu, prostoru i obliku društvenog angažmana. Studenti su, naravno, druga stvar – oni imaju i odgovornost i pravo da izraze stav, ali čak i tu postoje granice: univerziteti nisu tu da bi bili blokirani, već da bi se na njima sticalo znanje, vodila otvorena i argumentovana rasprava.
U novu školsku godinu ulazimo bez odgovora na ključna pitanja. Nastavnici su izloženi hroničnom pritisku – i od sistema, i od društva, i od roditelja. Umesto unapređenja statusa, svedoci smo relativizacije nastavničke uloge, kao da je njen autoritet prevaziđen ili čak nepoželjan. A bez autoriteta nema škole – ima samo privida.
Potrebna je doslednost u zahtevima. Nastavnici moraju insistirati na boljem statusu – pre svega materijalnom, jer iz njega proističu i ostali oblici uvažavanja. Pored toga, vreme je da se obnovi i pedagoška orijentacija na proverene osnove. Svetska iskustva pokazuju da konzervativniji modeli nastave, koji se oslanjaju na znanje, trud i red, dugoročno daju bolje rezultate od modela koji favorizuje igru, prilagođavanje i „učenika u centru“. Nije sporno da u nekim uslovima, sa pripremljenim učenicima, individualizovan pristup može biti efikasan. Ali kao univerzalni model, u našim uslovima, to često vodi u haos. Škola nije i ne sme biti zabavni park. Njen cilj nisu efemerna „iskustva“, već trajna znanja.
Na kraju, reč o štrajku. On izgleda kao logičan odgovor na zanemarivanje prosvete. Ali nije rešenje. Štrajk je simptom – a ne terapija. On u praksi najviše pogađa učenike, zatim same nastavnike, a na kraju društvo u celini. Umesto štrajka, potrebni su drugi oblici borbe – pravni, medijski, stručno argumentovani, a po mogućstvu i simbolički snažni. Prosveta ne sme da deluje kao gnevna grupacija, već kao moralni oslonac društva.
Jer ako škola padne – pada sve.
Autor je prof. srpskog jezika i književnosti iz Bora
Stavovi u rubrici ”Lični stav” su, kao što i sam naziv rubrike kaže – lični i ne odražavaju nužno stavove redakcije.